Грег Гарард: Екокритицизам

Грег Гарард, професор Универзитета Британске Колумбије у Ванкуверу, аутор је књиге Екокритицизам чије је треће издање објављено ове године. Реч је о студији која истражује начине на који се замишљају и приказују односи људи и животне средине у разноврсним подручјима културне продукције – од поезије романтизма, документарних филмова о дивљини, различитих модела климатских промена, до филмског и књижевног стваралаштва.

У поглављу књиге које ћемо емитовати на нашем програму, аутор анализира филозофска и политичка становишта различитих еколошких критика савремених друштава. Наиме, раширена свест о кризи животне средине изазване драматичним климатским променама, загађењем животног окружења, растом светске популације и исцрпљивањем природних ресурса, утицала је на формулисање еколошких покрета чија се филозофска и теоријско-нормативна полазишта често превиђају и занемарују. С обзиром да енвиронментализам као релативно нови друштвени, теоријски и филозофски покрет почива на различитим теоријским претпоставкама, Гарард формулише једну типологију позиција која олакшава разумевање њихових међусобних односа.

Пре разматрања различитих становишта енвиронментлиста, он приказује и коментарише позицију критичара који доводе у питање тезу о еколошкој кризи и предвиђању њених социјалних и економских последица. Њихова позиција, коју аутор назива вером у „рог изобиља”, почива на тези да ће напредак технологије и демографски раст у капиталистичкој економији у будућности омогућити решење проблема дефицита природних ресурса. Насупрот економистима и демографима који верују у неограничени прогрес, већина енвиронменталиста у развијеним друштвима указује на проблеме глобалног отопљавања и загађења животне средине залажући се за ограничење постојећег модела привредног раста и еколошки активизам који, захтевајући интервенцију власти, у технолошким иновацијама и промени животних навика види решење кризе животне средине.

Називајући их „плитким енвиронменталистима” који одбацују корените социјалне промене, заговорници „дубинске екологије”, пак, заузимају радикалнију позицију која почива на филозофској критици антропоцентризма и инструменталистичког односа према природи која поседује интринсичну вредност, те се залажу за ограничење демографског раста. Трећу позицију заговара екофеминизам који кривицу за нарушавање животне средине идентификује у доминацији мушкараца као носилаца принципа рационалности, насупрот „женском принципу” емоционалности који је у сагласности са природом. Четврту позицију еколошке критике заступају заступници социјалне екологије и екомарксизма који се ослањају на анархистичку и марксистичку теоријску традицију у којој је криза животне средине последица капиталистичког начина производње у коме је профит, а не задовољење истинских људских потреба главни покретач еколошке кризе.

Указујући на позитивне стране и недостатке сваке од наведених позиција енвиронментализма, Грег Гарард оставља отвореним питање њиховог будућег односа и могуће синтезе у целовитију и кохерентнију позицију ефикасније еколошке критике савременог стања животне средине.

Текст чита Александар Божовић.
Уредница Оливера Нушић.