Светске музичке позорнице

На почетку емисије слушаћете Бетовенову увертиру Кориолан, опус 62 из 1807. године коју је овај бечки класичар компоновао за адаптацију комада Хајнриха Јозефа фон Колина истоимене Шекспирове трагедије засноване на животу римског војсковође Гаја Марција Кориолана. Дело је премијерно изведено марта исте године на приватном концерту Бетовеновог покровитеља и поклоника његове музике – принца Јозефа Франца фон Лобковица.

Након тога следи Виолински концерт, опус 47 Јана Сибелијуса. Рад на партитури овог остварења Сибелијус је започео 1904. године и посветио га немачком виолинисти Вилију Бурместеру, који је требало дело да изведе у Берлину. Како је услед финансијских проблема Сибелијус био спречен да отпутује из Финске у Берлин, а Бурместер није био у могућности да дође у Финску, композитор је одлучио да за премијеру ангажује Виктора Новачека, професора виолине на тадашњем хелсиншком Институту. Оригинална верзија дела представљена је 8. фебруара 1904. године. Међутим, како је композитор партитуру завршио тек неколико дана пре премијере, Новачек није имао довољно времена да се припреми, те премијерно извођење Концерта није имало успеха. Увидевши недостатке, првенствено оне који су се односили на деоницу солисте, Сибелијус је начинио нову верзију дела, која је премијерно изведена 19. октобра 1905. године. Том приликом Рихард Штраус је дириговао Берлинским дворским оркестром, а као солиста наступио је Карл Халир, концертмајстор овог ансамбла, поново као замена Вилију Бурместеру, спреченом и овог пута да наступи. Извори истичу да је Бурместер био изузетно увређен што није свирао на премијери, да више никада није хтео да изводи ово дело.

Емисију ће заокружити Шеста симфонија у Ес дуру, опус 111 Сергеја Прокофјева, чију је партитуру почео да обликује 1945. године. За разлику од победничког расположења какво је владало у Петој, ово остварење открива композиторов мрачнији одговор на рат и његове последице. Шесту симфонију посветио је жртвама Великог отаџбинског рата, односно, страдалима на Источном фронту. Међутим, иако је за ово остварење композитор побрао велике похвале критичара и стручне јавности, оно је 1948. било проказано у јеку "Ждановљевe доктрине", као претерано компликовано, непроходно и јасно формалистичко. После смрти Прокофјева, за време Хрушчова, дело је доживело ренесансу и поштовање многобројних млађих композитора и извођача. Иначе, премијера дела уприличена је 11. октобра 1947, када је члановима Лењинградске филхармоније дириговао Јевгениј Мравински, који је и сам био наклоњен овој симфонији и који је истицао њену важност.

Уредница Ирина Максимовић Шашић