Композитор месеца – Јозеф Хајдн

Целокупни Хајднов камерни опус концентрисан је око 68 гудачких квартета. Његови рани квартети компоновани су у три групе одвојене дугим временским паузама; десет раних дела за барона Фирнберга датирају из 50-их година 18. века; опуси 9, 17 и 20 настали су око 1770. и последњу групу чини опус 33 из 1781. године. Свака група открива различите извођачке и естетске аспекте самог жанра. Тако на пример Фирнбергови квартети садрже солистичке деонице виолончела без континуа, те они заправо припадају једној врсти дивертимента, са којим деле инструментални састав, пријемчиве, једноставне мелодије и четвороставачну, а неретко и петоставачну форму у којој се смењују брзи, лагани ставови и менует. Хајдн је успео да и у овим делима мањег обима открије високе уметничке домете који подразумевају римтичку виталност, инструменталне дијалоге и богате развојне одсеке.

У делима насталим око 1770. године, а којима припадају опуси 9, 17 и 20 Хајдн је успоставио четвороставачну форму квартета са два брза става који уоквирују дело и лаганим ставом и менуетом. Она су већег обима, са већим естетским и емотивним набојем, а ове одлике Хајдн је наставио да негује до краја свог живота. Истовремено, ова дела обухватају одлике Штурм унд дранг стила, са молским тоналитетима и финалима у форми фуге.

Последњу групу раних квартета, којој припада Хајднов опус 33 из 1781. године, карактеришу мање димензије у односу на дела из претходне групе, интимнији тон, једноставнији израз, суптилна инструментација и духовитост. Хајдн се поред тога окренуо хомофоним, периодичним темама, а у лаганим ставовима и финалима је све чешће користио форму ронда, уместо сонатне форме. Премда формално делују једноставно, Хајдн се заправо у овим делима поигравао са конвенцијама самог жанра и музичким поступцима, а историчари музике их сматрају први модерним квартетима.

Квартети из поменутог опуса 33 представљају важан догађај у деценији која се сматра круцијалном у развоју бечког гудачког кварета, јер су се тада Хајдну придружили Моцарт и многи други композитори у процесу култивисања овог жанра. Наиме, све одлике квартета из епохе класицизма, први пут су се у целини појавиле у Моцартовим квартетима посвећеним Хајдну. Хајдн му је одговорио квартетима опус 50, 54/55 и 60, у којима је комбиновао озбиљан тон и форму са популарним, пријемчивим мелодијама својих ранијих дела.

У квартетима из последње деценије 18. века, Хајдн је усвојио такозвани јавни стил, који се повезује са његовим искуством у Лондону. Он је смишљено, како у Лондонским симфонијама, тако и у овим квартетима, желео да се у најбољем светлу представи широкој публици, те га је ова интеракција подстицала на смелија и оригиналнија решења. Додатно је проширио димензије ставова, инкорпорирајући више различитих тема, са израженим контрастима и удаљеним тоналитетима.

Ауторка Јелена Дамјановић