Станислава Бараћ: Ангажована прозаисткиња Десанка Максимовић

У циљу објашњења ангажованог аспекта прозе Десанке Максимовић, као и указивања на његов значај за разумевање збирке песама Тражим помиловање (1964) која се, из те перспективе, сагледава као естетски врхунац ауторкиног континуираног књижевног обликовања теме друштвене неправде, односно захтева за социјалном правдом, Станислава Бараћ одређује корпус прозних и наративних песничких дела који нашу истакнуту књижевницу сврстава у шири круг представница ангажоване женске прозе. Основу тог корпуса чине: збирке прича Лудило срца (1931), Како они живе (1935) и Страшна игра (1954), романи Отворен прозор (1954), Бунтован разред (1960) и Не заборавити (1969), те песме из циклуса Путник треће класе и поеме Ослобођење Цвете Андрић (1945) и Отаџбино, ту сам (1951).

Ослањајући се на закључке о друштвеној ангажованости прозе Десанке Максимовић у студијама Слободанке Пековић (мека ангажованост, значај групне динамике, женскa књижевност), Весне Матовић (важност контекста, покрет социјалне литературе, спонтана и континуирана социјална ангажованост, паралелизам са ангажманом у поезији) и Ане Ћосић Вукић (аутопоетичка свест о социјалној тенденцији као доминантној и дијахронијски константној преокупацији сопствене приповедачке прозе у целини), а такође и на поставке Станише Тутњевића о поетици социјалне прозе и социјалистичког реализма, Станислава Бараћ, кроз пажљиво дијахронијско читање укупних ауторкиних прозних дела, долази до закључака који проширују и у појединим нијансама коригују ставове наведених аутора.

Читала је Душица Мијатовић.
Уредница циклуса Тања Мијовић.