Жене у музици – Гила Бустабо

Гила Бустабо је рођена 25. фебруара 1916. године у Манитовоку, у америчкој савезној држави Висконсин, у породици италијанско-чешког порекла. Када је Фредерик Сток, диригент Чикашког симфонијског оркестра чуо како тада трогодишња Гила музицира на виолини, назвао ју је чудом од детета и предложио њеним родитељима да се преселе у Чикаго. У овом граду учила је на Музичком колеџу, у класи виолинисте Леона Саметинија, некадашњег студента славног Ежена Исаија, а недуго затим наступала је са Чикашким симфонијским оркестром. Дебитантски наступ у Карнеги холу имала је 1929. године када је са Њујоршком филхармонијом извела први став Другог виолинског концерта Хенрика Вијењавског, а потом је, наредне године, са истим уметницима интерпретирала и Моцартов Виолински концерт број 5 у А дуру, Кехолва ознака 219. Осим наступа са оркестрима, 1932. године одржала је свој први реситал, такође у Карнеги холу, а како истичу извори, том приликом у публици је био и славни Артуро Тосканини. Школовање је наставила на њујоршком Џулијарду, а један од њених колега из класе био је и Јехуди Мењухин.

Млада виолинисткиња жељна успеха на међународној сцени, Гила Бустабо је новембра 1934. године започела велику европску концертну турнеју. Музицирала је у Енглеској, Холандији, Француској, Италији, Немачкој, Аустрији, Шведској и Мађарској, а диригенти са којима је сарађивала, између осталих, били су Томас Бичам, Освалд Кабаста и Херберт Карајан. За дебитантски наступ у Лондону 1934. године дариван јој је инструмент из колекције Гварнери дел Ђезу, на којем ће музицирати наредних година и остварити занимљиве снимке. Када је 1937. године свирала солистичку деоницу у Виолинском концерту Јана Сибелијуса, композитор који је и сам том приликом присуствовао концерту, њену интерпретацију описао је следећим речима „... да, ово је управо онако како сам и замишљао да треба да се свира", назвавши је „најсјајнијом виолинском звездом данашњице". По повратку у Америку, током 1938. и 1939. године одржала је неколико наступа са Њујоршком филхармонијом, изводећи, поред Сибелијусовог, и виолинске концерте Дворжака и Бетовена. Изузетна техничка спретност и музикалност уврстили су је у ред истакнутих виолиниста двадесетог века.

Иако је Гила Бустабо на међународној сцени уживала изузетно поштовање, ова виолинисткиња је донела одлуке које ће променити даљи ток њене каријере. Наиме, одлучивши да се из Америке врати у Европу, тада већ захваћену вихором Другог светског рата, настанила се у окупираном Паризу. Као солисткиња Берлинских филхармоничара под управом Вилхелма Фуртвенглера, као и наступима са Консертхебау оркестром којим је дириговао Вилем Менгелберг, наставила је да гради своју каријеру у Немачкој и земљама под нацистичком окупацијом. Иако по окончању рата Одбори за денацификацију у Европи и западним оркестарским институцијама нису сматрали уметнике попут Гиле Бустабо одговорим за њихову пасивну подршку нацистичком режиму, то је учинила америчка јавност, па ова уметница више није имала прилику да развија каријеру у Америци. Године 1964. постала је професорка виолине на Конзерваторијуму у Инзбруку, међутим, због нарастајућих здравствених проблема са којима се суочавала, била је приморана да свој педагошки рад оконча, а додатна финансијска средства за живот обезбедила је продавши и драгоцену Гварнеријеву виолину. Почетком седамдесетих вратила се у Америку где је неколико година свирала у гудачкој секцији Симфонијског оркестра из Алабаме. Преминула је 27. априла 2002. године.

Уредница Ирина Максимовић Шашић