Музика света – Ђиван Гаспаријан

На почетку емисије чућете снимак са концерта Ансамбла Ђивана Гаспаријана, забележен 8. августа 2002. године на Фестивалу Глат унд Феркерт у аустријском граду Кремс, када су изведене композиције које је Гаспаријан компоновао. Снимак смо добили посредством међународне размене чланица Еурорадија. У наставку следе одабране нуреме са албума Фуад, који је 2001. године објавио у сарадњи са турским мултиинструменталистом Ерканом Оуром, потом нумере са албума I Will Not Be Sad In This World који је 1989. године продуцирао Брајан Ино, као и колаборације са Саинко Намчилак и иранским уметником Хосином Ализадеом.

Ђиван Гаспаријан рођен је 1928. године у Солаку, селу надомак јерменске престонице Јеревана, у који се његова породица преселила када му је било шест година. Исте године почео је да свира овај традиционални инструмент, очаран ансамблима дудука који су у биоскопима пратили неме филмове. Временом је постао један од најутицајнијих музичара у историји дудука и оличење јерменске традиционалне музике. 

Деценијама пре него што је запад чуо за Гаспаријана, био је нарочито признати музичар, композитор и педагог у Јерменији и Совјетском Савезу. Прве музичке кораке направио је код једног од најпознатијих јерменских свирача двадесетих година прошлог века - Маргара Маргаријана, који му је и поклонио први дудук. Са свега двадесет година Ђиван Гаспаријан постао је солиста Јереванске филхармоније, а 1973. године био је први музичар који је добио титулу народног уметника Јерменије. У једном од интервјуа које је дао за британски Фолкрадио 2014. године, истакао је да је важан аспект његовог успеха ублажавање јаза између школа дудука. Наиме, постоје две школе свирања: технички захтеван, класичан приступ и либералнији, иновативнији, где су тон и иновације важнији од технике. 

Први значајан догађај и, испоставиће се, велика прекретница у његовој каријери, био је концерт у Москви 1947. године, када је наступао са Националним аматерским ансамблом. Концерту је присуствовао и тадашњи Генерални секретар Совјетског Савеза – Јосиф Стаљин, који је Гаспаријану након наступа поклонио чувени руски сат марке „Победа". Показало се, како је сам Гаспаријан касније истицао, да су сви причали о томе и да је тај дан постао одлучујући за његову будућност. И не само на његову, већ је значајно утицао и на то да дудук постане концертни инструмент. Много година касније, још један московски концерт био је прекретница у његовој каријери – 1988. године његовом наступу присуствовао је Брајан Ино, који га је одмах позвао у Лондон. Уследио је албум за западно тржиште, а Ино га је тада упознао и са канадским гитарисом и композитором филмске музике Мајклом Бруком. Од тог момента почиње глобална слава Ђивана Гаспаријана и јерменске музике уопште. Наиме, Гаспарјан је својим вештинама извођења дудук ре-позиционирао на светској сцени, те од превасходно пастирског, начинио интернационално признат инструмент. Његов деби албум за западно тржиште, под називом I Will Not Be Sad In This World, објављен је 1989. године за дискографску кућу Опал, а продуцент је био Брајан Ино. На албуму су Гаспаријанови аранжмани традиционалних нумера, у којима постиже пуну сензуалност, а медитативне мелодије на моменте звуче као да су одсвиране на неју. 

Након боравка у Лондону, Гаспаријан се сели у Сједнињене Америчке Државе, али се после пар година вратио у Јерменију, јер, како је сам рекао: „Инспирацију и моћ можете осетити само у својој домовини". По повратку постаје професор на Државном конзерваторијуму у Јеревану, али колаборације са иностраним уметницима не престају. Са Питером Гејбријелом сарађивао је на саунтреку за филм Последње Христово искушење Мартина Скорсезеа, а његове интерпретације, али и композиције могу се чути у бројним остварењима, међу којима су најпознатији Гладијатор, Врана, Доктор Живаго и Оњегин. Наступао је и са ансамблима као што су Кронос квартет и Симфонијски оркестри из Беча, Јеревана и Лос Анђелеса, а од бројних награда и признања издваја се она „За животно дело", коју му је 2002. године додељена на пресижном Фестивалу Вомекс.

Уредница емисије Марија Вуковић