Ђузепе Верди: Дон Карлос

Нова поставка Дон Карлоса Ђузепа Вердија је посебна јер се се у Париској опери ово дело није изводило на француском језику од 1986. године. То значи повратак париске верзије на позорницу за коју је написана 1867. године, када је Верди желео, засићен лошим позоришним условима у Италији, да се пребаци у француску престоницу - центар велике опере у тадашњој Европи. Поред тога, Париска опера је понудила реконструисану, интегралну верзију оригиналне партитуре Дон Карлоса, са свим сегментима које је Верди избацио или препрадио током проба, како би се, према речима Филипа Жордана, дочарало драмско богатство ове опере у свим њеним политичким, религиозним, историјским, психолошким и другим димензијама.

Филип Жордан тако каже: „Коришћење француског даје Дон Карлосу интелектуалну и политичку димензију, насупрот сентименталном карактеру италијанске верзије. Сами ликови које је Верди направио у Дон Карлосу нису обични архетипови. Као Моцарт пре њега, али и као Вагнер, он је потцртао амбивалентност људске психологије додељујући сваком лику више карактерних црта. Као што је то већ у учинио у Магбету са Лејди Магбет он се не задовољава само лепим вокалним фразама, већ истину о њеном бићу носи и вокална експресивност која је на граници ружног и згрченог. Вердијева потрага за психолошком аутентичношћу осветљава и његову фасцинацију највећим драматичарима модерног времена: Шекспиром, као и Шилером, чији је пацифистички парфем састављен од памфлета против релгије, освајачке политике и аристократије дубоко очарао композитора... Овакав приступ је резонирао са друштвеним и патриотским осећањима Вердија, те Дон Карлоса треба посматрати као једно од суштинских дела за разумевање његовог стваралаштва."

Уредница Ксенија Стевановић