Музеј звука

У знак захвалности што га је Византијски цар Манојло II подржао при решавању „Велике шизме" на западу, односно коначног окончања раскола који је у католичкој цркви трајао од 1378. до 1417. године, нови папа Мартин V је годину дана касније дао дозволу да се две западне принцезе удају за византијске принчеве и наследнике источног царства. Клеофа Малатеста и Софија од Монферата запутиле су се 1420. године ка Цариграду, како би се удале за синове Манојла II и Јелене Драгаш - Теодора II и Јована VIII Палеолога, наследника царског престола. Нажалост, ни један од ових бракова није изнедрио мушког наследника, који би као цар и поглавар православне цркве, али и потомак породица блиских римском Папи, евентуално приближио две хришћанске цркве и можда окончао раскол који је започео 1054. године.

Упркос коначном неуспеху, ова сложена дипломатска операција је била део веома дугачког и комплексног преговарачког процеса и оличавала је наде како Запада, тако и Истока, односно Византијског царства, које је бројало своје последње дане. Сама идеја поновног уједињења источне и западне цркве, била је једна од главних тема Сабора у Констанцу, на којем је Мартин V изабран за Папу, те је и у ширем, друштвеном контексту, брак принчева са истока са западним племкињама, имао широке друштвене реперкусије.

Музичка сведочанства проналазимо у делима једног од најпознатијих композитора тог доба - Гијома Дифаја, који је написао изоритмички мотет Vasilissa ergo gaude управо поводом венчања Клеофе и Теодора II, користећи грчки назив за „царицу", како би спојио исток и запад. Франко-фламански композитор Хуго де Лантинс је такође написао балату Tra quante regione, славећи брак Клеофе и византијског деспота, док се читав низ дела која су се пронашла на програму концерта ансамбла Капела Пратензис, попут остварења Пјера Фонтена, Ришара Локевила, Жана Окура и других, односе на покушаје да се уједине католичка и православна црква, али и да се прослави романтична љубав младог пара.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић