Језик, књижевност, простор – говори Jaсмина Ахметагић (2)

У збирци Изгнанство и краљевство Албер Ками је 1957. године објавио шест прича писаних између 1949. и 1955. године, а које су повезане мотивима, атмосфером, јединственом визијом света и географском конкретизацијом. Како примећује Јасмина Ахметагић, у већини ових прича заплет (чије обликовање укључује и време и простор), почива на мотиву путовања: јунaци су суочени са просторима које културно, друштвено и егзистенцијално доживљавају као друге, те сви они имају искуство границе, које их на неки начин мења, профилише и утиче на даљу судбину. Иако користе различита превозна средства (аутобус, бицикл, аутомобил, сплав) њихово кретање је отежано, што упозорава на несклад између потреба и економских услова живота у скрајнутим пределима Алжира и Бразила (али и у Паризу). Међутим, кретање носи и метафоричко значење унутрашњег преображаја - од потпуне самоће, преко немогућности разумевања и повезивања са другима, до осватрења заједништва на неочекиваном месту или, пак, до осећања кривице због пропуштене прилике за заједништвом.

Изузев Јоне ситуираног у Паризу (прича „Јона или уметник на делу") и Ивара који живи у неименованом граду близу мора (прича „Неми"), судбина свих јунака везана је за гранична цивилизацијска подручја - алжирску пустињу и бразилску шуму. Мотивација изолованости књижевних јунака у Изгнанству и краљевству превазилази психолошку и егзистенцијалну раван: Жанина или Дару (у причама „Прељубница" и „Гост") су значајно обележени перцепцијом колонијалне стварности, Француз Д'Араст (у причи „Камен који расте") осећа снажан отпор према империјалној Европи, док је у причи „Отпадник или Помрачени ум" у фокусу поларизација између „цивилизованих" и „примитивних".

Циклус приредили Тања Мијовић и Предраг Шарчевић.