Уметност интерпретације – Андраш Шиф

Чућете Шифова тумачења Хроматске фантазије и фуге и Енглеске свите број 2 у а-молу Јохана Себастијана Баха, као и Шест музичких момената Д 780 Франца Шуберта, објављена на албуму Највећи пијанисти XX века у издању дискографске куће Филипс.

Блистава уметничка биографија Андраша Шифа сведочанство је вртоглавог успона једног од најзначајнијих пијаниста данашњице. Рођен 1953. године у Будимпешти, Шиф је клавир почео да свира у петој години, показујући већ тада изузетну музичку надареност. Године 1968. осваја прво место на такмичењу музичке омладине у организацији Мађарске телевизије. Студије клавира похађао је на Музичкој академији Франц Лист у Будимпешти, у класи еминентних мађарских педагога – Пала Кадоша и Ференца Радоша.

После завршетка студија, у Лондону се усавршава у мајсторској класи Џорџа Малколма. Након успешног дебија у Будимпешти који је приредио 1972. године, Шиф започиње плодну каријеру концертним турнејама по Европи, Сједињеним Америчким Државама и Јапану. Награде које Шиф осваја на престижним пијанистичким конкурсима у Москви 1974. и Лидсу 1975. године отвориће му врата најпрестижнијих светских концертних сцена. Из Мађарске је емигрирао у Сједињене Америчке Државе, где је први пут наступио у Карнеги холу 1978. године.

Током осамдесетих година, као већ афирмисани уметник, Андраш Шиф се посебно везује за Салцбуршки фестивал, на којем годинама делује као стални гост, заједно са својом супругом, виолинисткињом Јууком Шиокавом. Као страствени поклоник камерне музике још од младости, Шиф је 1989. године основао сопствени фестивал у аустријском граду Мондзу, који у наредних десет година специјализованим програмом, посвећеним управо камерној музици, стиче велики углед.

Крајем деведесетих Андраш Шиф почиње и диригентску делатност, покренувши оркестар Капела Андреа Барк, са којим остварује запажен успех, посебно као интерпретатор Моцартове концертантне музике. Током последњих година, посебан акценат Шифове пијанистичке праксе чини неколико престижних ангажмана у којима је деловао као резиденцијални пијаниста Вајмарског уметничког фестивала и Берлинске филхармоније неколико сезона. Међу његовим најрецентнијим активностима издваја низ концерта које је у сезони 2011/2012. приредио у Карнеги холу у оквиру циклуса Уметничке перспективе, конципирајући их кроз тематско фокусирање на стваралаштво Беле Бартока.

Посвећен ограниченом кругу композитора, у првом реду Баху, Скарлатију, Моцарту, Шуберту и Бартоку, Андраш Шиф се не сврстава у ред „универзалних” пијаниста, већ у извођаче који свој уметнички профил изграђују специјализујући се за један правац, аутора или жанр музичке литературе. У овом смислу, Андраш Шиф се превасходно истакао као интерпретатор музике Јохана Себастијана Баха, по чему се издваја као један од највећих ауторитета на овом пољу после Глена Гулда. Његова тумачења Бахових дела заснивају се на настојању да се посредством могућности модерног клавира, полифонија уздигне до највеће могуће звучне хетерогености, у чему се достигнута тембровска разноликост гласова полифоног слога указује као симулација мултиинструменталног сазвучја.

Богату праксу студијског музицирања Шиф је почео још за време боравка у родној земљи, сарађујући са мађарским Хунгаротоном. Након иницијалног албума, који је реализовао са мађарском сопранисткињом Силвијом Саш за Лондонски Дека, прешао је под окриље ове дискографске куће. Као њен ексклузивни уметник, Андраш Шиф је реализовао већи број пројеката, међу којима и бележење комплетног клавирског опуса Волфганга Амадеуса Моцарта. Поред снимака дела овог композитора, истичу се и његова тумачења солистичких и камерних дела Баха, Хајдна и Шуберта. Шифове интерпретације Шуберта показују жељу да се његова музика представи као комуникативна, што постиже пре свега инсистирањем на потцртавању њене изражене мелодичности. Готово потпуно одсуство драматичног геста у његовим извођењима остварења овог композитора надокнађује се несвакидашњом елеганцијом музичког покрета.

Аутор емисије: Стефан Цветковић