,,Мере тела" и ,,Привате нуде"

Салон Музеја савремене уметности у Београду представља изложбу "Мере тела" са радовима Зорице Чолић и Тање Јуричан, чије уметничке праксе повезује критички однос према различитим феноменима савременог друштва, као и интересовање за начине на које друштвене вредности и норме утичу на тело, односе, обрасце понашања и свакодневни живот.

Уметнице истражују шта обликује и ограничава наше постојање, као и границе између телесног и друштвеног, органског и артифицијелног, аутономног и институционалног.

Док Зорица Чолић у радовима наглашава тело као променљиву категорију, чије се значење обликује кроз перцепцију, жељу, потрошачку културу и медијске представе, Тања Јуричан пажњу усмерава на материјалне и симболичке форме и праксе које учествују у обликовању појединца и друштвених односа.
Њихове радове повезују теме тела, друштвених норми и механизама који их производе и одржавају, али и интердисциплинарни приступ који укршта визуелну уметност, технологију, теорију и емпиријску перспективу.

На изложби "Мере тела", чији је кустос Мирослав Карић, Зорица Чолић и Тања Јуричан разматрају начине на које друштвена правила, очекивања и системи вредности постају део нашег телесног и личног искуства. Истражују како се такви обрасци усвајају, понављају и временом прихватају као део свакодневице, али и како се шири друштвени обрасци преламају кроз индивидуална искуства. Друштвена очекивања и конвенције тако могу постати део наших личних потреба, навика, страхова и стратегија самоконтроле.

Гошће Злетног пресека су Зорица Чолић и Тања Јуричан.

Други део емисије такође посвећујемо телу.
Ко има право да одлучи када његово тело постаје слика? Пита се кустоскиња Миа Давид и пише у тексту за каталог изложбе:

,,Привате Нуде је самостална изложба Бориса Лукића која истражује границу између приватног и јавног, између погледа и изложености, као и питање пристанка у времену интернета, друштвених мрежа и вештачке интелигенције. Полазећи од фотографија пронађених на интернету, Лукић преиспитује тренутак у којем приватно тело постаје јавна слика и отвара питање: чије је тело када једном постане слика?

Идеја за серију радова настала је током пандемије, када је Лукић, услед немогућности да ради са живим моделом, почео да проналази материјал за сликање на интернету. Међу пронађеним фотографијама биле су и оне чије порекло није могао да утврди, нити да зна околности у којима су настале. Свестан сложености материјала са којим ради, Лукић почиње да тражи начин да успостави дистанцу према пронађеним сликама. Мења технику и уместо уља бира акварел, покушавајући да се удаљи од непосредне „реалности" фотографија.

На тај начин, тела која се појављују у његовим сликама престају да буду портрети конкретних особа и постају ситуације. Фотографија више није само полазна тачка за слику, већ простор у којем се сусрећу поглед уметника, поглед посматрача и непознати контекст особе која је на фотографији..."

Борис Лукић је гост Златног пресека.

Емисију води Тања Живковић.