Држава, компанија, монопол – о империјалној политици као контроли економије

Славна Веберова фраза из Политике као позива (1919) о држави као „монополу на физичку принуду“ представља опште место модерне политикологије и њени трагови се рутински прате даље у прошлост – до Хобсове фразе о „јавном мачу Комонвелта“ из Левијатана (1651), односно до Боденове „апсолутне и вечне моћи Републике“ из Књига о републици (1576). Заједничко за већину модерних читања Вебера јесте да се „монопол“, примарно економска фраза, у контексту државе схвата као нека врста алегорије за потпуно класичну политичку моћ која апсолутно влада свиме и која свим осталим облицима физичке принуде, укључујући и економску, даје политички легитимитет. Вебер управо и инсистира на томе да његов монопол мора бити „легитиман“, што расправу о моћи државе додатно утемељује у античким расправама о природи закона и изворима суверенитета.

Историјска наука, међутим, показује да држава, откако постоји, има кудикамо интимнији однос са економским монополом од пуке алегорије – однос толико интиман, да се природно поставља чувено питање проф. Мирка Зуровца „ко ту, заправо, кога подражава“. Империјална власт Новоасирског царства почивала је на мрежи трговинских испостава („емпориона“) у којима је држава регулисала ко се може бавити трговином и како. Експанзију Римске републике у Средоземљу пре Маријевих, Помпејевих и Цезарових легија донеле су приватне „колегије“ тзв. публикана који су неретко бивали организовани као акционарска друштва. О улози приватних корпорација као што су Лондонски сити и Источноиндијска компанија у успостављању британског колонијалног царства није потребно ни говорити. Али како је тај однос функционисао и ко је у њему био старији партнер – држава која је монопол „даривала“, или компанија која је монополом стицала држави богатство и престиж?

Како су државе успостављале економске монополе у антици, како у средњем веку, а како модерно доба, како су монополи били устројени и шта је била њихова сврха, шта се у монополној организацији империјалне економије мењало, а шта је остајало исто и како се све то претаче у наш савремени тренутак, објасниће нам историчар Тиосав Пурић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић