О црним Тројанцима, белим Јапанцима и културној апропријацији

Деценијама је један од најсабласнијих показатеља културне декаденције глобалног друштва било одсуство интересовања, а неретко чак и отворени презир према класицима. И није само реч о плими (и осеци) тзв. „освештене“ (тј. „воук“) културе, која је правила спискове неподобних књижевника и песника за потребе „деколонизације образовног система“ у земљама које никада нису биле колонизоване, већ су биле (и јесу) – колонизатори. Једна од тачака надира тог тренда била је одлука управе Одељења за класичне студије Универзитета Оксфорд пре мало мање од деценије да из свог силабуса избаци Хомера као аутора који није неопходан будућим стручњацима за грчки и латински језик и књижевност. Времена су се од тада променила и из године у годину можемо пратити плиму интересовања за класичне језике и књижевна дела. Па ипак, тај узлазни тренд не може да објасни феномен масовне хистерије са којом је конзервативнији део Глобалног села реаговао на одлуку Кристофера Нолана да улогу Хелене Тројанске (и њене сестре Клитемнестре) повери црнопутој глумици Лупити Нјонго. Огроман број гневних људи – од којих велики број до сада Хомера нити ни читао, нити се за њега интересовао – одједном је увређено повикао како је нападнута „њихова културна баштина“.

Ова бурна реакција, заправо, представља само слику у огледалу другог културног феномена који се искристалисао управо за време врхунца воук културе – хибриса културне апропријације. Преузимање, усвајање и репродуковање аспеката „мањинских“, „колонизованих“ и „угњетених“ култура од стране белих уметника постала је magnum crimen западне културне сцене, за који је казна годинама било испаравање у канселкултурни гулаг. Неки циник би могао рећи да је корпорација „Дизни“ више труда уложила у ретуширање и фалсификовање својих старих филмова и програма, него у стварање нових и оригиналних дела. И када су неки просветљени директори кастинга одличили да направе маркетиншки потез и пар иконичних улога из античке митологије доделе глумцима који потичу са других географских ширина (и других контекста), анитивоуковска десница реаговала је типично – воуковски.

Шта је културна апропријација и има ли икакав контекст и смисао ван америчких културних ратова, какву улогу игра естетика, а какву идеологија у модерним интерпретацијама класика, ко коме краде културу и може ли се култура украсти, и најзад, како све то изгледа из нашег балканског угла, појасниће нам филозоф Стефан Ђукић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић