Филозофија Боба Дилана – етика бунта, естетика слободе и есхатологија вечне младости

У градићу Дулут у Минесоти, на обали језера Супериор, најзападнијег и најдубљег од америчких Великих језера, 24. маја 1941. године рођен је Роберт Ален Зимерман, нама познатији као Боб Дилан. Дилан је увек деловао као да је на америчку културну сцену пао с неба, па необуздана дивљина америчког севера делује као сасвим одговарајућа домовина за полумитолошког барда. Није потребно потанко објашњавати огроман утицај који је овај кантаутор имао на дведесетовековну поетику, али када се већ сећамо његовог 85. рођендана, вреди поменути и да се ове године обележава десет година откако је постао прва, условно говорећи, „естрадна звезда“ која је своју текстописачку каријеру овенчала Нобеловом наградом за књижевност.

О Бобу Дилану се може говорити сатима из контекста историје музике, може се говорити о њему као сведоку и повесничару епохалних догађаја, може се анализирати његова улога у изградњи (и критичкој деконструкцији) америчке и глобалне протестне културе, нама на Радио Београду никако није занемарљив ни његов допринос одржавању пламена културе радиофоније. Али испод свега тога и у корену његовог култног статуса ипак стоји Диланово музичко и поетско дело – песме које су свој друштвени утицај стицале захваљујући нарочитој етици, које своју популарност дугују нарочитој и континуираној (рекли бисмо управо „дилановској“) естетици. Те песме кроз ауторово трагање за трансценднтним као таквим, али и својом сопственом вером, сведоче о идејним и аксиолошким тумарањима америчког друштва. Оне сведоче о томе да Боб Дилан није био само певач и песник, не само друштвени критичар и савест целе једне цивилизације, већ између осталог и – филозоф.

Чиме се естетика Боба Дилана издваја у односу на другу фолк и рок музику његовог времена, по чему се његова етика разликује од друге протестне музике његовог (и нашег) времена, шта је у његовом трагању за Богом, правдом и слободом типично америчко, а шта неамеричко, и на какав нас живот он на крају наговара, објасниће нам књижевни преводилац Бојан Козић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић