Жил Масне - Вертер

Амерички тенор Лоренс Браунли изабрао је снимак опере Вертер Жила Маснеа, остварен у Метрополитен опери 3. фебруара 1979. године, када је у  насловној улози наступио чувени шпански тенор Алфредо Краус, док је за диригентским пултом стајао Ричард Бонинг.

Опера Вертер Жила Маснеа заснована је на роману  Јади младог Вертера Јохана Волфганга Гетеа, једном од кључних дела европске књижевности 18. века. Објављен 1774. године, роман је постао манифест емоционалног индивидуализма и преромантичарског сензибилитета, снажно обележивши књижевни покрет Sturm und Drang, у чијем средишту се налазила побуна младих интелектуалаца против феудалних ауторитета, друштвених конвенција и рационалистичког поимања света, уз уздизање субјективног осећања, страсти и унутрашње слободе.

Либрето опере потписују Едуар Бло, Пол Мије и Жорж Артман, који су се суочили са сложеним задатком адаптације романа писаног у форми писама, испуњеног дугим интроспективним монолозима и филозофским размишљањима. Будући да је ова структура била неприкладна за оперу, либретисти су морали да изврше радикалну селекцију грађе. У односу на роман, изостављени су многи споредни ликови и епизоде, док је фабула максимално поједностављена. Као једина и централна тема остаје Вертерова љубав према Шарлоти, док су друштвена критика и филозофски елементи потиснути у други план. Овакaв приступ омогућио је музици да преузме главну улогу у разоткривању психолошких конфликата и унутрашњих ломова ликова. Либрето се одликује изузетном драматуршком економичношћу и јасноћом, због чега се често сматра једним од најуспелијих у Маснеовом опусу.

Масне је рад на Вертеру започео 1885, а партитуру завршио две године касније. Инспирацију је, према сопственим мемоарима, добио након повратка из Бајројта, где је присуствовао извођењу Вагнеровог Парсифала, чији га је интроспективни карактер дубоко дирнуо. Ипак, опера је дуго чекала на премијеру - тек након великог успеха Манон, Масне је добио позив бечке Дворске опере, где је 16. фебруара 1892. године Вертер први пут изведен, и то на немачком језику. Улогу Вертера певао је славни белгијски тенор Ернест ван Дајк, док је Шарлоту тумачила Мари Ренар. Париска премијера уследила је 1893. године у Опери Комик, али је наишла на неубедљив пријем. Тек обнова у режији Албера Кареа 1903. године донела је опери трајну међународну славу. Од тада, Вертер постаје једно од најизвођенијих дела француског оперског репертоара.

Опера се састоји из четири чина и одвија се у малом немачком месту. Млади песник Вертер долази у кућу судије и упознаје његову ћерку Шарлоту, девојку племените природе и дубоког осећаја дужности. Иако се између њих рађа снажна емотивна привлачност, Шарлота је обећана Алберту, разумном и стабилном човеку, коме остаје верна из моралне обавезе. Вертер, неспособан да прихвати границе које му намећу друштво и судбина, постепено тоне у унутрашњи очај. Његова љубав прераста у опсесију, а немогућност остварења у егзистенцијалну кризу. У последњем чину, након што позајми Албертов пиштољ, Вертер извршава самоубиство. Шарлота, схвативши тек тада дубину сопствених осећања, стиже прекасно, а трагедија се завршава у тишини и мраку.

На снимку који ћемо слушати 7. фебруара главне улоге тумаче Алфредо Краус (Вертер), Режин Креспaн (Шарлота), Линус Карлсон (Алберт) и Кетлин Бетл (Софи). Диригент је Ричард Бонинг.  

Током паузе емитоваћемо кратак итнервју са Лоренсом Браунлијем и најавити наредни пренос у текућој сезони.

Снимак Вертера припремиле за емитовање Маја Чоловић Васић и Исидора Бован.