Победа, понос, култура сећања – о реконтекстуализацији Деветог маја

Када је Русија након пада Берлинског зида наставила да редовно обележава Дан победе војним парадама, то је у земљама запада, које су у то време уживале у блаженству „краја историје“, доживљено као нека врста културолошког бизара и грчевитог држања за прошлост пословично конзервативних и увек-већ-заосталих Руса. Када је Русија почела на Црвени трг поново да изводи војну технику, то је са друге стране Атлантика већ био позив на узбуну. Времена су се убрзано мењала и ускоро је заборављена јубиларна парада 2005. године, на којој су присуствовале угледне званице из западног света, на којој руски војници нису носили оружје (осим трофејног из Другог светског рата), а у којој су последњи пут учествовали и сами ветерани – овај пут провезени у легендарним камионима ЗИС-5 на одушевљење и уз аплаузе окупљене публике.

Двадесет година касније, Парада 9. маја постала је потпуно другачија зверка. Поред сећања на жртве Великог отаџбинског рата – у коме је СССР изгубио вртоглавих 27 милиона људи, од тога скоро две трећине у геноциду који су на окупираној територији спроводили Немци и њихови домаћи сарадници – Парада је постала демонстрација силе, притом не само војне силе у условима када руска војска учествује у најмасовнијем рату након ’45. године, већ и геополитичког утицаја. Црвеним тргом марширале су оружане снаге новог геополитичког блока – Кине, Вијетнама, Египта, Мјанмара и Монголије, и док је у Немачкој полиција хапсила уличне свираче који свирају совјетску химну, поворка Бесмртног пука пролазила је – Техераном.

Колико је наше доба заинтересовано за истину о Другом светском рату, које чињенице су преживеле промене духа времена, шта култура сећања на победу над фашизмом значи Русима, шта Колективном западу, а шта Глобалном југу (а шта Србима), и да ли смо већ ушли у циклус понављања историје коју смо заборавили, разговараћемо са историчарем Милорадом Сретеновићем.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић