„Сваког другог дана, осим Првог маја“ – о комунистичкој комодификацији црквених празника

Гошћа „Гозбе“: Ирина Антанасијевић

Од великог броја државних празника који су обележавани у социјалистичкој Југославији, само три су очувана у практично неизмењеном облику и задржала релевантност и у транзиционом периоду, да би преживела све до данашњег доба. У најмањој мери то се односи на 8. март, који је у потпуности изгубио ореол празника борбе за женску политичку еманципацију и равноправност у привредном раду и прерастао у празник мама и школских учитељица, које га одржавају у животу манипулишући ситну децу да праве поклоне и честитке једне другима. Нова година је већ занимљивији пример – у земљама бившег Источног блока Нова година је, као секуларни празник, усисала у себе велики део обичаја и ритуала везаних за (такође у великој мери секуларизовани и протестантски) Божић, преузевши на себе и велики део конзумеристичке хистерије која обележава крај године у Глобалном селу.

Случај Првог маја у земљама бивше Југославије је, међутим, нарочито занимљив. Тај празник – посвећен сећању на масовне радничке демонстрације у Чикагу 1886. године – још у југословенско време удаљио се од тематике и иконографије совјетских масовних радничких парада и прешао у праксу „радничких уранака“ – колективних излета у природу са обавезним роштиљањем и народном музиком, које су испрва организовали синдикати и раднички колективи, да би се на крају претворили у оличење својеврсне југословенске верзије Америчког сна – ситнобуржоаског идеала „викендице, аута и роштиља“. У питању је културни образац који не само да опстаје на целој територији некадашње заједничке земље, него се перпетуира и унутар свих већих заједница југословенске дијаспоре, често међу људима који су рођени у иностранству годинама након што је Југославија увелико отишла у историју.

Зашто Први мај тако упорно опстаје у српској и постјугословенској култури, како се обележавао у СССР, како су се његови ритуали у Југославији постепено одвајали од преузетих совјетских образаца и, најзад, каква је његова веза са панбалканским ђурђевданским фолклором, разговараћемо са руским и српским филологом и фолклористом, професорком Филолошког факултета у Београду Ирином Антанасијевић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић