Sub Specie Aeternitatis – о рођењу хришћанске уметности из духа Антике

Гошћа „Гозбе“: Катарина Тодоровић

Један од највећих парадокса Антике јесте презир који је њен можда највећи филозоф осећао према њеним највећим уметничким узлетима. Када данас говоримо о Антици, у нашој представи Платон стоји раме уз раме са Хомером, Есхилом, Фидијом или Поликлетом, иако смо вероватно сви на неком нивоу свесни да је славни атински филозоф своје велике савременике из света уметности, као и њиховог „оца и покровитеља Хомера“ немилосрдно критиковао. Платону је сметала „миметичка“ природа уметности његовог времена, тј. управо оно што нас у њој највише опчињава – њена „уверљивост“, „упечатљивост“ и „илузија стварности“ коју оставља у нама. Платон је сматрао да слика – било песничка, било ликовна – не сме никада да нас лаже нити обмањује, па је одбацивао ремек-дела свог времена као превару и манипулацију „удаљену три корака од бића“, док није крио своје одушевљење Ликурговим и Симонидовим химнама боговима, нити египатским сликарством које се „није мењало хиљадама година“.

Платон није ни сањао – или можда јесте – да ће управо његов поглед на уметност постати нова парадигма за једну нову религију и нови филозофски поглед на свемир. Као што је Платонова филозофија послужила као идејна матрица за патристичко богословље, тако је и рана хришћанска уметност усвојила за своје темеље управо оно што Платону било најважније – вечност, непромењивост, истину и непосредну онтолошку везу са Богом. По узору на старозаветни Псалтир, хришћанске химне су заиста само величале Бога и хвалиле врлину, а хришћански иконопис постигао је управо онај „египатски“ идеал коме се дивио Платон – остао је неизмењен у својим ликовима и канонима током безмало две хиљаде година.

Како је настајала рана хришћанска уметност, како се наслањала на живот и литургијске праксе првих хришћана, на који начин је Грчку и Рим отргла од природе и уздигла до Бога, а позну Антику симболички претворила у рани Средњи век, разговараћемо са православним богословом и историчарем уметности Катарином Тодоровић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић