Čitaj mi!

Mira Adanja Polak: Ekskluzivno

Ne govorim japanski

Sve oči uprte su Tokio - Olimpijske igre... Ići u Japan za mene je uvek bila velika radost, a vratiti se ponovo bila je posebna draž i sreća. Družiti se sa Japancima je posebno umeće i neobično iskustvo. Oni čuvaju svoju tradiciju, a u isto vreme su intrigirani izazovima sa Zapada. Japanci se snalaze i u jednom i u drugom a uče nas i jednostavnosti.

Boraveći u Tokiju nekoliko dana, Mira Adanja-Polak je beležila sve ono što i kamera, vozila se podzemnom železnicom, kupovala na pijaci, zaustavljala prolaznike govoreći da je došla iz Srbije, i sve to bez znanja jezika. Da li je mogla da se sporazumeva?

Intuicija i dobra namera u tome pomažu. Ako poštujete i razumete jednu zemlju, pokazujete dobru nameru i poštujete pravila zemlje u koju ste došli, sve je moguće.

Ova neobična reportaža je traganje za različitostima i sličnostima među ljudima. Koliko emocija iskazana mimikom ili gestom može da zameni neznanje jezika? Da li se može živeti sa različitostima. Ipak, morate da posedujete autentičnu emociju.

Vodimo vas u restoran, na pijacu, u cvećaru; šetamo u želji da vidimo Tokio na neki novi način. Posećujemo jedan hram, čekamo da čujemo kakva nas budućnost čeka. To Japanci često rade odlazeći u hramove, videćete kako. Da li su Japanci zatvoreni, da li su stidljivi ili samo malo drugačiji? Volela bih i treći put da odem u Japan, ali tada ću bar znati koju reč japanskog.