По друм’ одим, за друм питам - Наш Стева Мокрањац

Званично, у српским плановима и програмима основних школа предвиђен је известан број часова посвећених Стевану Стојановићу Мокрањцу.

На њима су наша деца у прилици да сазнају штуре биографске податке и чују неке од песама из Руковети. Нешто боље пролазе ученици музичких школа, бар по питању спознаје значаја композиторовог дела.
Реторичко је питање: „Да ли је то довољно?".

Кроз касније сазревање и образовање, у зависности од афинитета, допуњују тај Мокрањчев кроки новим чињеницама, опредељују се за теме које им се више свиђају, одлазе на понеки хорски концерт, сваког септембра су обавештени да се одржала још једна манифестација „Мокрањчевих дана" у родном Неготину, или открију сву лепоту Опела и Литургије.

Лик дечака Стеве нас хронолошки води кроз битне моменте личног и професионалног развоја, а паралелно са том причом нас наратор „смешта" у време (шта се дешавало, и како је изгледала Србија и свет тих година). Субјективни приступ се огледа у чињеници да се песме из Руковети нису пласирале ни по реду, ни (искључиво) у хорском извођењу, ни целовито, већ по сопственом осећају за потребе грађења сценарија. У том смислу, мање је био важан податак из које је руковети која, премда смо били потпуно свесни значаја Мокрањчевог „сплетања" сваке.

Никако нисмо могли да заобиђемо ни бисере српског духовног појања, за које еминентни музиколози тврде да је можда чак и значајнија као оставштина - „Херувимску песму" и „Тебе појем". Сваки аранжман (а заступљени су у широкој лепези - од аутентичног, архаичног и сировог архивског снимка, преко у народу задржане вокалне верзије, класичног а cepella хора, до „Колибрића" и „Биг бенда") носи своју лепоту.

Констатације гледелаца и слушалаца да се од неке од тема још сатима нису могли „отрести"- саме по себи потврђују колико је велик' композитор Стеван Стојановић Мокрањац.

реприза 05. децембар у 03:38, 09:38 и 15:38