Makijaveli, zli ekser svakog vladaoca

Kažu da svaki vladar mora pažljivo da pročita Makijavelijevog „Vladaoca“. Mi vam nudimo priču o nastanku knjige koju mnogi čitaju prekasno.

Najčuveniju političku raspravu na svetu nije napisao jedan čovek. Napisali su je jedan život, jedna sudbina i jedna karijera.

Nastala posle Makijavelijevih petnaest godina službovanja u firentinskim državnim telima, u trenutku kada je on tu službu izgubio i bio prognan iz rodnog grada, ova knjiga ne može da se čita bez paralelnog proučavanja, iščitavanja života samog autora, birokrate, državnog službenika, koji je u njoj primenio svoja znanja i svoje iskustvo.

I pogrešno je Nikolu Makijavelija zvati istoričarem, pravnikom, hroničarem, pošto on nije bio ništa od toga, a istovremeno, bio je, pomalo, i sve i mnogo više od toga.

Rođen 1469. godine u osiromašenom ogranku nekada velike plemićke porodice, od čije je drevne imovine  mogao da polaže pravo samo na grb (na njemu je bio štit sa četiri eksera, iz čega je izvedeno i ne baš prijatno prezime porodice - "Mal chioveli", što na toskanskom znači "zli ekseri"), Makijaveli nije mogao da pretenduje ni na visoko obrazovanje (nije pohađao studije), ni na najviši državni položaj.

On, sin notara, bio je predodređen za službovanje, pomaganje onima koji su stvarno bili na vlasti, uz sve nedaće koje takav položaj donosi.

Kada se tome doda vreme u kojem je živeo, ljudi koje je upoznao, sve ono što je u potrazi za idealom pronašao i pročitao, porazi kojima je prisustvovao, pobede od kojih nije imao koristi, strahovi za sopstveni položaj i karijeru, frustracija zbog neostvarenih snova, spletke kojima je bio izložen... kada se, dakle, sve to doda, i sabere, dobije se "Vladalac".

Pokušaj jednog nesrećnog državnog službenika da otkrije uzroke i da nađe rešenje.

Pritom, sasvim pokorno, ne za samog sebe nego za one koji državom stvarno vladaju i kojima on verno služi.

To što je taj pokušaj postao jedan od najznačajnijih političkih ogleda u istoriji, sociološka studija koja i danas ostavlja bez daha, minamilistička hronika vremena koja otkriva celu sliku - zasluga je genija kojeg ni sam Makijaveli nije bio svestan.

Vršnjak renesanse 

Da bismo ovo dokazali, treba samo da uporedimo teme i likove iz "Vladaoca" sa Makijavelijevim životom i karijerom.

Pa da krenemo redom.

Makijaveli je rođen iste godine u kojoj je Lorenco de Mediči (Lorenzo di Magnifico - Veličanstveni), faktički preuzeo svoje dvadesetčetvorogodišnje upravljanje Firencom.

Moglo bi se reći, rodio se kad i renesansa, preporod kojem je Lorenco bio i pokretač i mecena i glavna snaga.

To je vreme u kojem Marsilio Fićini prevodi Platona, Frančesko Gvičardini osniva modernu istoriju; vreme Pika dela Mirandole koji u svom ogledu "O dostojanstvu čoveka" (svojevrsnom manifestu renesanse), piše da nas Bog nije poslao na zemlju sa nekim ciljem, nego da je na nama da uradimo ono što sami izaberemo, ili dobro, ili loše, pre svega sa samim sobom; vreme Leonarda, Botičelija, Mikelanđela...

Veličanstveno i veliko vreme, jedno od najznačajnijih u celokupnoj istoriji, vreme, na kraju, u kojem nastaje onaj deo društva čiji će Makijaveli biti pripadnik - srednja klasa, i koji će, upravo tada, početi da preuzima ulogu osnovnog kontrolora protoka društvene moći.

Opet, to je i vreme u kojem o Makijaveliju nema nikakvih tragova. Njegova uloga je u svemu tome beznačajna, što on ne zaboravlja, pa u "Vladaocu", posvećenom Medičijevima (najpre ga je namenio Đulijanu Medičiju, a zatim Lorencu Drugom), on uopšte ne pominje Lorenca Veličanstvenog, niti njegovu ogromnu ulogu, ni njegov izuzetan način vladanja Firencom.

Ekstaza samokritičkog samouništenja 

Ta nevidljivost Makijavelija traje i tokom perioda u kojem, od 1494. do 1498. godine Firencom vlada Đirolamo Savonarola, dominikanski monah, verski zanesenjak, reformator koji je hteo da zahuktalu renesasnu vrati učenjima apostola, i koji je, u tu svrhu, organizovao čuvene "Lomače taštine", na kojima je, javno, spaljivano sve što ne odgovara strogom hrišćanskom svetonazoru.

Jedan od najvećih govornika svih vremena, svojim propovedima je umeo da u ekstazu dovede čak i one koji su bili nosioci renesanse, pa je i sam Botičeli gomilu svojih dela lično ubacio u "Lomače taštine", ubeđen da su nedostojna Savonaroline verzije hrišćanskog morala.

Gde je, za to vreme strasti i verskog zanosa bio i šta je radio Nikolo Makijaveli, nije poznato, niti on sam celom tom periodu pridaje bilo kakav veliki značaj.

Savonarolu pominje na samo jednom mestu u „Vladaocu", u poglavlju "O novim državama koje se osvajaju oružjem i hrabrošću", kada objašnjava potrebu da kolebljiv narod, kada prestane u nešto da veruje, mora oružjem da se natera da ipak nastavi i sa podrškom i sa verovanjem.

Tu, u jednoj rečenici, kaže:

"Mojsije, Kir, Tezej i Romul ne bi uopšte mogli privoleti ljude da dugo poštuju njihove odredbe, da nisu bili naoružani, kao što se u naše vreme desilo fratru Đirolamu Savonaroli, koji je propao kada je pokušao donošenje novih zakona, čim je masa prestala da mu veruje, a nije imao načina da natera one koji su verovali da istraju, niti da nevernike primora da mu veruju."

Toliko o propasti nekoga za čije vladavine Makijaveli nije bio u žiži.

Kir, Mojsije, Tezej, Romul su, za razliku od Lorenca i Savonarole, savremenika, stalni junaci „Vladaoca", u njima neprestano traži uzore, oni su redovni primeri onoga što vladalac treba da bude, heroji kakvi su nam potrebni, i kakvi su bili potrebni Makijaveliju, posle toliko godina službe i jada koji je doživeo.

„Vladalac" jeste prikaz te službe, beleška o njoj, koja je uspela da je preraste, i zato za Savonarolu u njemu i nije bilo mesta.

Uostalom, ni za bilo koga drugog, osim za antičke junake, koga Makijaveli, službujući, nije upoznao, ili s njima imao nekog posla.

Činovnik velikih ambicija 

Vladalac, dakle, njegovo pisanje, počinje onog dana kada Makijaveli dobija tu tako željenu državnu službu.

Po do kraja neutvrđenim pretpostavkama, zapošljava ga, samo pet dana posle Savonarolinog pada, njegov mentor i učitelj Marčelo Virgilije Adrijani, koji je sam dobio položaj Prvog kancelara Republike.

Makijaveli je, u svojoj 29. godini, postavljen za sekretara Druge kancelarije. Plata mu je - 192 zlatna florina. Ambicija, velika. Položaj, opet, nedovoljno visok, pa izmišlja sebi titulu koja ne postoji, i tako se predstavlja manje upućenima - "segretario fiorentino".

Da bi se razumelo zašto su život, sudbina i karijera pisali Vladaoca, treba malo zaći u zamršeni birokratski sistem Firence i drugih italijanskih gradova tog vremena.

Birokratska postavka je bila sledeća. Sinjoriju, Veliko i Malo veće (organi vlasti), razne komisije, radna tela, opsluživala je, tehnički Prva komisija, koja je bila i neka vrsta vlade.

Druga komisija imala je ulogu tehničke podrške, bez izvršnih ovlašćenja, Savetu desetorice (Ratne desetorice), u čijoj nadležnosti su bili odbrana i spoljna politika (rat, kada se dogodi).

Posao Nikola Makijavelija je bio da ljudima koji odlučuju o izuzetno važnim stvarima priprema dokumenta, piše pisma stranim vladarima, učestvuje u diplomatskim misijama, i, što je za Vladaoca važno, piše izveštaje i beleške o najvažnijim događajima kojima prisustvuje i u kojima učestvuje.

Činovnički notes 

I tu sve počinje. Tu se pojavljuju glavni likovi Vladaoca. Tu ih hvata Makijaveli u svoj činovnički notes. Tu počinje da razmišlja, kao vredan službenik, željan uspeha u poslu, o njihovim dobrim i lošim potezima. Tu kreće u potragu za najboljim rešenjem. Za one koji     vladaju i kojima verno služi.

Jedan od prvih izveštaja koje piše (1499. godine, njegova prva diplomatska misija) jeste o pregovorima sa Jakopom d'Apijanom, vladarom Piombina, o nadoknadama za kondotijere, zapovednike najamničke vojske.

One najamničke vojske koja, u Vladaocu, biva optužena za tolike propasti vladara, za jedan od najvećih problema i uzročnika poraza, i koju, tokom čitave karijere i života, Makijaveli želi da zameni narodnom vojskom (nekoliko puta je razne vladare, od Soderinija, do Klementa VII, ubedio u potrebu stvaranje "narodne milicije" i čak bio zadužen za njeno formiranje).

Potom odlazi na pregovore sa Katarinom Sforca, vladarkom grada Forlio, o naknadi za njeno učešće u ratu protiv Pize.

Još jedna junakinja Vladaoca. U poglavlju XX, pod nazivom "Da li su tvrđave, i ostalo što vladaoci podižu, korisni ili štetni", on, iz urednih službeničkih beleški, izvlači dva primera. Jedan u kojem je trđava spasla Katarinu Sforca - "zatvorila se u nju pred srdžbom naroda, sačekala pomoć iz Milana i povratila vlast u zemlji".

I drugi koji je, za Makijavelija značajniji: "....tvrđava joj nije bila od pomoći kada ju je napao Ćezare Bordžija i kada se narod, neprijateljski raspoložen prema njoj, priključio strancima. Stoga, tada i pre toga, bilo je bolje da je na svojoj strani imala podršku naroda nego tvrđave."

Vladar i narod kao glavni junaci

U ovom odeljku vidimo još jedno od tolikih Makijavelijevih iskustava, činovnički beležnih i praćenih, uz stalnu potrebu da se tema razume, a problem, kada je o problemu reč, reši.

Čitav poznati svet tog doba, pa i Italija, Firenca, jesu poprište jednog velikog eksperimenta, završetka jedne vrste hegemonije, i početak uspostavljenja druge.

Zato su, u Vladaocu, glavni likovi sam vladar, i "narod". U ovom slučaju, u "narod" se računaju građani, pripadnici cehova, trgovci, zanatlije, nova klasa koja nastaje, i koja polako i uzima učešće u političkom životu (taj proces je pokrenut nekoliko vekova ranije), i u samoj vlasti.

Pri svemu tome, iako je i sam pripadnik "naroda", tek nastajuće srednje klase, iako narodu pripisuje ozbiljnu i važnu ulogu, Makijaveli ipak više veruje u vladara, u potrebu za njim, u onom njegovom najboljem, herojskom obliku.

Ako ga nema u sadašnjosti, Makijaveli će ga tražiti u prošlosti, kako u faktičkoj istoriji, tako i u mitovima.

Osobine, potrebne za vođu, vladara, on nalazi i kod istoriji poznatog Antioha (Antioh III veliki, vladar seleukidskog carstva), i kod mitskog Romula, i kod stvarnog Kira (Kir Veliki osnivač Persije), i kod izmaštanog Tezeja.

Jedan od razloga za to je i njegov, iskustveni, strah od "naroda", zbog kojeg, u čitavom Vladaocu, brine o tome i kako narod namiriti, i kako steći njegovu podršku, i kako ga umiriti, i, na kraju, prisiliti.

Ljudi su, po pravilu, loši 

Za njega je Parlament, skupština, "treće telo", ono kojima se mudar vladar služi, i to tako što njemu prepušta nepopularne mere, dok sam čini samo ono što će "narod zadovoljiti".

I sve to zato što ga su život i karijera, sve čemu je bio izložen kao niži činovnik, u tom amfiteatru ambicija, jurnjave za položajem, spletki, podmetanja, naučili jednoj važnoj lekciji, koju on saopštava svom idealnom vladaocu:

"Ljudi su uglavnom rđavi, ako ih nužda ne natera da budu dobri".

Video je to i u Firenci, u kojoj su ga, kada je napredovao, zluradi i zavidni konkurenti zvali "Soderinijev potrčko" (Pijero Soderini, 1502. godine izabran za doživotnog gonfalonijera, šefa države. Makijaveli je bio njegov čovek od posebnog poverenja).

Video je i u svojim diplomatskim misijama, tokom kojih je toliko često bio ponižavan zbog svog niskog službeničkog položaja.

Nikada nije bio "ambasador", jer je to bila titula namenjena samo članovima veća, a ne njihovim službenicima, već samo "mandatario", onaj ko prenosi poruke, i, hvala sudbini, piše izveštaje i beleške. Bez njih ne bi bilo ni Vladaoca.

I pisao ih je. I kada je bio kod Čezara Bordžije, koji se žalio firentinskim vlastima zbog toga što su mu poslali čoveka neodgovarajućeg staleža (Nikolu Makiavelija "mandataria", a ne "ambasadora"), i kada je proveo šest meseci kod Luja XII, i kada je pratio papu Julija II, i bio u misiji kod Maksimilijana I Habsburškog...

Kako vladar treba da vređa 

Svi oni našli su svoje mesto u Vladaocu. Na njima je dokazivao zašto vladar treba da bude odlučan, kada treba da se opredeli, izabere stranu, zašto, kada vređa, mora to da radi tako da onaj ko je uvređen ne pomisli da mu vrati, kada treba da bude hrabar, od čega treba da se čuva, kada ima pravo na zločin, kada ne, kada treba da bude izdašan, a kada štedljiv, koga treba da se čuva, koga da pridobije, koga da sluša, kakve ministre da izabere...

Ćezare Bordžija, Luj XII, Maksimilijan, papa Julije...izvučeni iz izveštaja i beleški, oživeli su u Vladaocu, dajući najraznovrsnije primere, na putu koji je Makijaveli preduzeo u potrazi za idealnim vladarom.

Da bi se razumela ta njegova želja, mora se pratiti njegova karijera, jer nam ona pokazuje njegovu ulogu - ulogu službenika, u raznim pojavnim službeničkim oblicima, od činovnika, sekretara, do savetnika. Uloga onog koji vidi kako funkcioniše veliki državni mehanizam, gde koči, gde škripi, gde pravi zastoj, i gde se kvari.

On je, prosto, bio na jednom velikom državnom brodu, usred nemirnog mora. I bio je tu i kao puki veslač u potpalublju, videvši tačno gde je trup napukao i gde ulazi voda. I bio je i kao osmatrač na jarbolu, koji prvi primeti i kopno i neprijateljske brodove. I kao navigator koji uz pomoć sekstanta određuje kurs. I kao onaj koji uz pomoć vlage, vetra i bola u kolenu najavljuje kada će oluja. I kao kormilar koji treba da sprovede brod kroz opasne hridi.

Naravno da su ga sve te uloge terale ka traženju rešenja. 

Na kraju krajeva, nedostatak tih rešenja, njihovo odsustvo u odlučujućem trenutku, i završili su njegovu karijeru, prognali ga iz Firence i naterali da krene da piše Vladaoca.

Sudbina neodlučnih vladalaca 

Godine 1512. u uzburkanoj Italiji, zemlji gomile državica i vladara, zemlji spletki i zavera, iznenadnih saveza i stalnih sukoba, u kojoj su najrazličitije okolnosti i čuvene porodice, strani kraljevi i pape, odlučivali ko će i kada biti s kim u ratu, a s kim u miru, u toj i takvoj Italiji dogodio se novi sukob, ovaj put između Luja XII, francuskog kralja, i pape Julija II, čije uspehe i odlučnost, često i osionost, Makijaveli opisuje u Vladaocu.

Firenca je, u svemu tome bila između. S jedne strane francuski čekić, s druge, papski nakovanj. Nikolo Makijaveli, vrlo uticajan u tom trenutku, pokušava da ubedi svog vladara i prijatelja Pijera Soderinija da se opredeli i izabere stranu.

U "Vladaocu", to postaje poglavlje XXI, pod naslovom "Kako treba da se ponaša vladaoc da bi bio poštovan." Soderinija u njemu nema, izgubio je Makijavelijevo poštovanje, ali tu su Nikoli omiljeni antički junaci:

"Antioh je došao u Grčku na poziv Etolaca da iz nje istera Rimljane. On posla Ahejcima, koji su bili prijatelji Rimljana, poslanike da ih zamole da ostanu neutralni. S druge strane, Rimljani su ih nagovarali da se sa oružjem stave na njihovu stranu. Ovo se raspravljalo u savetodavnoj skupštini Ahajaca, u kojoj ih je Antiohov poslanik nagovarao da ostanu neutralni. Na to je rimski poslanik odgovorio: Quod autem isti dicunt non unterponendi vos bello, nihil magis allenum rebus vestris est; sine gratia, sine dignitate praemium victoris eritis.(Ukoliko vam kažu da ne treba da stupate u rat, nema za vas ništa gore; bez milosti i bez dostojanstva postaćete plen pobednika.) I uvek će se desiti da se onaj ko ti nije prijatelj tražiti da se ne mešaš, a drugi će tražiti da se umešaš sa oružjem u ruci. Neodlučni vladaoci ostaju neutralni da bi se izvukli iz sadašnje neprilike, i najčešće propadaju."

Soderini je propao. Nije se na vreme opredelio i na kraju je pobegao je iz Firence, u koju se se, uz pomoć pape, vratili Medičii.

Sa njim je propao i Makijaveli, i njegova karijera.

Vreme progona i pisanja

Izbačen je iz službe, određena mu je kaucija od 1000 zlatnih florina (njegova petogodišnja plata), a kada su njegovi prijatelji nekako uspeli da taj novac prikupe, ipak je uhapšen i optužen za zaveru.

Kako se tačno izvukao, nije jasno, pošto su druga dva optuženika osuđena i obešena.

On je, u nedostatku dokaza za zaveru, prognan na godinu dana iz Firence uz zabranu rada u državnoj službi. 

Destinacija - imanje San Kašano (Val di Pesa), blizu Firence.

Rodno mesto "Vladaoca".

Proizašlog iz sudbine jednog propašću iznenađenog, dobrog službenika.  

A on jeste to bio. Revnosni činovnik, radio je pošteno za državu, trpeo je sve one muke ćatinskog života (više puta je, tokom karijere pisao Sinjoriji, moleći, preklinjući, čak i preteći da će napustiti službu, samo da bi mu povećali dnevnice, jer od ovih koje je dobijao nije mogao ni da živi ni da prehrani porodicu koju je stekao službujući - ženu i šestoro dece), nikada nije izdao, nikada ošljario, vršio je dužnost, pisao beleške, slao izveštaje...I, posle svega toga - činovnička katastrofa, gubitak državne službe.

Istoriji ljudske misli ništa bolje nije moglo da se desi.

Beleške i izveštaji, u tišini i odvojenosti San Kašana, spojeni su sa još jednom strašću - antikom. 

U pismu prijatelju Frančesku Vetoriju, poslatom 10. decembra 1513. godine, on kaže:

"Kada dođe veče, vratim se kući i uranjam u moje istraživanje. Na vratima skidam svakodnevnu odeću, pokrivenu blatom i zemljom, ogrnem se odećom dvora i palata. Sada prikladno odeven stupam na dvorove drevnih ljudi antike, gde, ljubazno primljen, hranim se tom hranom koja je samo za mene i za koju sam rođen, gde me nije sramota da razgovaram sa njima i pitam ih za razloge njihovih postupaka. I oni mi odgovaraju sa puno dobrote. Tokom četiri sata, ne osećam dosadu i zaboravljam sve muke, ne bojim se siromaštva, niti sam prestravljen smrću. U potpunosti se identifikujem s njima. I kao što Dante kaže, "slušanje bez usvajanja nije znanje'', zapisao sam kako mi je koristio razgovor sa njima i sastavio sam ‘O kneževinama', malu studiju u kojoj ispitujem ovu temu, toliko duboko koliko mogu da promislim, istražujući šta je kneževina, njeno poreklo, kako nastaje, kako se održava, i zašto se gubi."

Zastrašujući šrafovi vlasti 

I to je to. Formalno nedovoljno obrazovan, Makijaveli nikada nije prestao da bude željan znanja. Onog koje se usvaja i primenjuje. I baš kao što je usvojio i primenio sve ono što je tokom službe video, zapisao, tako je usvojio i primenio i sve što je pročitao.

O Tezeju, Mojsiju, Kiru, Antiohu, Romulu, Ahilu, Hironu, Marku Aureliju, Septimiju Severu, Agatoklu, Nabidu, Aleksandru Makedonskom...

U njima je našao ideal. Onaj koji je, po njemu, falio Italiji, o čemu i piše na kraju "Vladaoca".

Zajedno, to iskustvo i proučavanje istorije, dali su raspravu o kojoj se i danas govori.

Onu koja je, kada je završena, predstavljala, pre svega skup praktičnih uputstava onome ko odluči da bude taj Vladaoc, italijanski, o kojem je maštao Makijaveli.

Suštinski, to jesu uputstva jednog izuzetno dobro upoznatog šrafa, jer državni službenici jesu šrafovi, ali su postala savršeni, za mnoge i strašni mehanizam.

Tu nameru Makijaveli svakako nije imao. 

Pišući u trenutku u kojem je bio suočen sa sopstvenim životnim porazom, on je samo hteo da prenese svoje znanje, sve ono što nije stigao da kaže, onima koji su za vlast predodređeni.

Pravilo "tuberkuloze"

Da im objasni da u politici, vladanju, važi "pravilo tuberkuloze" - problem se u početku teško uočava, ali lako rešava, a posle se lako uočava, a teško rešava.

Da im kaže da nema opasnijeg poduhvata, za vladara, od uvođenja novih zakona.

Da o tome da li je svirepost dobra, odlučuje cilj za koji se koristi.

Da su dobri zakoni i dobra vojska temelji države.

Da vladalac može biti prezren, i time izgubiti vlast, ako je prevrtljiv, slab, neodlučan.

Da su dobre osobine dobrog vladaoca - veličina duha, hrabrost snaga.

I tako redom. Sve što je video, iskusio, zabeležio u beleškama, a onda uporedio sa antičkim idealima. Da bi dobio idealnu državu, i idealnog vladara.

Uostalom, on je svojoj knjizi dao naziv "De Principatibus", što znači "O kneževinama".

I naravno da je njegov službenički  um ovu erupciju duha, izazvanu krajem karijere, pokušao da iskoristi da bi je oživeo.

I ne samo to. Utisak je da je hteo da pokaže vladarima da on Zna. Da može zaista da im pomogne. Da treba da ga čuju. 

Ako ga se sete... 

Njega, odbačenog, koji je, kako sam kaže, opet u pismu Vetoriju, "petnaest godina neposredno izučavao veštinu vladanja".

I spreman je da im ukaže, bez laganja, na pravi put. 

A ako ga se, pri tom, sete, setili su ga se.

Nema on tu nikakvih prevelikih nada, pa prijatelju piše kako će knjigu poslati kardinalu Đulijanu Medičiju, koji ga je isterao iz Firence, ali da ne veruje da će ovaj da je pročita.

Dve godine kasnije, 1515. godine, odlučuje da je posveti sledećem firentinskom vladaru (Đulijano je postao papa), Lorencu II Medičiju, mladiću koji je tek ušao u svet odraslih, i koji je Makijaveliju morao da izgleda kao neko u kojem uputstva mogu da zažive i ostvare se.

Pogrešio je. Lorenco je hladno primio knjigu, i za uzvrat Nikoli poslao dve flaše vina. Nije je ni pogledao.

Nikolo Makijaveli je to podneo dosta mirno. Napisao je autobiografsku pesmu "L'asino", u prevodu "Magarac".

I posvetio se pisanju.

Kako je propao na konkursu 

To ga je vratilo u život. Njegova "Mandragola" komedija, osvaja firentinsku publiku, piše i rasprave o jeziku, radi kao dramaturg, stiče novi ugled, i ubrzo posle smrti Lorenca II (umro u 26. godini), vraća se u i posao državnog službenika.

Piše, po nalogu pape i novog firentinskog vladara kardinala Đulija Medičija (budući Papa Klemet VII), izveštaj o reformisanju političkog života u Firenci, ubrzo je pozvan i da napiše "Istoriju Firence", a na kraju je ponovo angažovan i kao savetnik i diplomata.

Papa Klement mu poverava čak i formiranje "narodne milicije" čime je trebalo da se teza iz Vladaoca dokaže u praksi, ali događaji su brži.

Karlo V Habsburški upada u Rim 6. maja 1527. godine, papa je poražen, drevni grad opljačkan.

Nedovršenog posla Nikolo se vraća u Firencu. Tamo je upravo konkurs za njegov stari posao, sekretara Druge kancelarije, i on se prijavljuje, ubeđen da mora i da ga dobije.

I dan danas postoji zapisnik sa skupa na kojem je biran sekretar. 

I u njemu piše, o Nikoli Makijaveliju:

".... pristalice Savonarole prebacuju Makijaveliju da je pisao ironično o fratru, pristalice Medičijevih da se prodao, klerikalci da je izvrgao ruglu crkvu, 'pošteni građani' da je veličao raskalašnost...'' 

Niko nije bio za njega. Izabran je izvesni Frančesko Tarugi.

Šta je rekao na samrti o đavolu 

Vladalac je dokazao jednu od osnovnih teza, na njegovom primeru. Ljudi se svete samo za male uvrede, dok za teške ne mogu. On, prosto, nikoga nije teško uvredio. I osvetili su mu se.

Desetak dana kasnije, 21. juna 1527. godine, Nikolo Makijaveli je umro, izrekavši par dana pre toga šalu - sanjao sam da sam umro, i otišao na nebo. Tamo sam video grupu bednih i siromašnih, čekali su na red da uđu u Raj, jer je njihovo "carstvo nebesko". I video sam grupu kulturnih i učenih, bili su na putu za pakao. Odlučio sam da krenem sa njima. Tamo je makar zabavnije.

Posle toga, na samom odru, svešteniku koji ga je ispovedao, i tražio da se odrekne đavola, mirno kaže:

"Plašim se, oče, da sada nije vreme da stičem neprijatelje".

Ipak, čovek koji je, ne svojom zaslugom, postao sinonim za pakao, sigurno nije tamo otišao.

Znali su to i Firentinci koji su na njegovom spomeniku napisali : "Nema dovoljno pohvala za takvo ime".

Njegova knjiga, objavljena tek 1533. godine, doživela je najpre slavu, a zatim i osudu, uključujući tu i stavljanje na papski spisak zabranjenih knjiga.

Prekasna slava

Zahvaljući Društvu Isusovom (Jezuiti), osnovanom samo godinu dana po objavljivanju "Vladaoca", Makijaveli postaje omražen.

On je njihova prva propagandna akcija. Oni ga zovu "djavolov pomoćnik", oni mu pripisuju izraz "cilj opravdava sredstvo".

Svi ostali ih u tome prate, sve do pojave ozbiljne političke i filozofske misli, koja ga uzima u zaštitu.

Prekasno. 

Zahvaljujući vekovnoj propagandi, danas postoje izrazi "makijavelistički tip ličnosti" (uz psihopatski i narcisoidni svrstan u najtamniju stranu ljudskog karaktera), pa "makijavelistička inteligencija", "makijavelistička emocija", dok je sam "makijavelizam" verovatno najgrđa pogrda koja se može uputiti nekom političkom poretku, nekom načinu vladanja.

Nikolo Makijaveli, šraf koji je prerastao mehanizam, i stvorio novi, svakako to nije zaslužio.

On je samo hteo idealnog vladara u idealnoj državi.

San koji su sanjali toliki i pre i posle njega.

Ali je samo on uspeo da ga napiše.

* za obilje biografskih podataka zahvalnost ide neobičnoj istraživačkoj upornosti Gorana Matića i njegovom izvrsnom, nažalost neobjavljenom, eseju o Makijaveliju

broj komentara 5 pošalji komentar
(sreda, 10. jun 2020, 23:54) - Alex [neregistrovani]

Hvala

Jako zanimljivo napisan tekst, bilo bi divno da procitamo jos ovakvih tekstova! Hvala!

(utorak, 18. feb 2020, 17:16) - anonymous [neregistrovani]

Постоји (постојала је)

@ For Dummies - Књига носи наслов "Капитал" и критика је капитализма. Сада није у моди. Сада може "Моја борба" да се нађе у свакој књижари, а "Капитал", богами, не.

(nedelja, 16. feb 2020, 01:16) - S [neregistrovani]

Osvezenje

Tekst vredan paznje! E da je vise ovakvih tekstova....

(četvrtak, 13. feb 2020, 21:09) - Вибрирајући трилер [neregistrovani]

for Dummies

Хе, хе, он је на основу свог великог искуства описао како ствари стоје. Читаоцу се оставља, да на основу изнетих чињеница за и против и историјских примера, бира да ли да му верује или не. Не видим у томе никакве нечасне силе и ђавола. То је средњевековна "Владање за неупућене" књига и мислим да је оспоравана само зато што је свету објавила тајне оних који владају. Демистификовала је "неодабраним" механизме владања, а то је неопростиво. Волео бих да налетим на такву књигу о новцу и економији.

(sreda, 12. feb 2020, 20:19) - anonymous [neregistrovani]

Биографи

Биографи обично износе чињенице о ауторима пред којима би се и сами аутори нашли у најмању руку изненађени, уз то, биографи обично резонују из угла свога времена тако да је за очекивати да ће у будућности доћи до новина и обрта о горенаведенима - иначе не видим каква би била корист прећи преко већ објављених текстова, да не говоримо да за разлику од онога што забележе аутори биографи и коментатори уносе сопствене идеје и интерпретације, тако да се више ради о новом тексту који за подлогу има неког писца.