Zašto nestaju farme nojeva u Vojvodini

Peter Guljaš iz Hajdukova, kod Subotice jedan je od pionira uzgoja nojeva u Srbiji. Imao je farmu od hiljadu nojeva, trideset godina se bavi uzgojem nojeva i preradom mesa. Međutim, zbog nedostatka klanice u blizini i komplikovanih procedura i dobijanja dozvola za proizvodnju pre petnaestak godina preselio je proizvodnju u Mađarsku,t amo ima oko hiljadučetristotine pilića godišnje.

"Mi pile prodajemo najviše posle mesec dana, za Albaniju, za Kosovo nešto i za Rumuniju, Ukrajinu, nešto za Bosnu ide malo za Srbiju. Meso prodajemo u Mađarsku i to ide za Rumuniju, Italiju i koža ide za Italiju, pa jaja prodajemo ono što nije za inkubator, a prazna jaja prodajemo po celom svetu. Isplati se neću da molim nikoga za neke dozvole za nešto ovo i ono, sve se isplati ako čovek radi dobro, treba da radi, a treba država da pusti tog čoveka da radi, ja više neću dosta je bilo", kaže Peter Guljaš iz Hajdukova.

I dok Guljaš ozbiljno razmišlja o daljnjem uzgoju nojeva, bračni par Stojanov iz Zrenjanina posle trinaest godina rada u Italiji vratili su se u rodni grad i žele da se bave gajenjem emu ptica.

"Ima li problema oko prodaje jaja. Nema, nema, jaja traže svi u zadnje vreme traže i emue dosta, javljaju se telefonom pitaju prodajete, ne prodajete, ko još ima i tako. Koja je cena jednog ovakog para. Hiljadudvesta, osamstotina, sedamsto zavisi jedno jaje od četrdeset do pedeset evra", objašnjava Ljiljana Stojanov iz Zrenjanina.

I Peter i Ljiljana tvrde da je ovo i danas unosan i isplativ posao samo kada bi država imala više razumevanja u davanju dozvola za gradnju klanica, sigurno bi tada bilo i više onih koji bi se bavili ovim u istinu profitabilnim poslom.