Devedesetogodišnjak sa Golije piše svoj prvi roman

U golijskoj samoći i tišini Ljubiši Živkoviću su, i u desetoj deceniji života, knjige najverniji prijatelj i najdraži dar. I ko zna dokle bi stigao, kako kaže, da po volji oca nije prerano prekinuo školovanje.

"Pošao sam u školu 1934. godine, prvi razred išao sam svaki dan, drugi razred jedan dan u školu, jedan kod kuće, imalo se posla, a u treći sam išao malo s jeseni", sa setom priča Ljubiša.

U pauzi od napornih poljoprivrednih radova, kasnije i zanatskih, naročito u dugim zimskim noćima, ovaj istinski zaljubljenik u knjigu čitao je sve što mu je došlo u ruke, najpre novine i tadašnje časopise do kojih je dolazio na razne načine - Zadrugu, Dobro jutro, Poljoprivrednik, Reviju koje su, kako tvrdi, bile poučne za poljoprivredu.

Vremenom, knjige su sve više privlačile njegovu znatiželju i ljubav i kroz nekoliko decenija pročitao je na hiljade naslova iz studeničke i ušćanske biblioteke, a mnoge je sam kupio ili dobio na poklon od rodbine i prijatelja.

Voli Žila Verna, čitao je njegove romane Put oko sveta za osamdeset dana, Dve hiljade milja pod morem, Pet nedelja u balonu, Mihail Strogov i Kožni Napoleon. Andrića, kaže,  obožava.

Pre dve godine Ljubiša je počeo da piše roman o svom selu koje se svelo na tri domaćinstva i jedanaest meštana, kao i o beloj kugi koja hara Srbijom. Zabrinut je što se malo vodi računa o natalitetu i budućnosti Srbije koja je sve malobrojnija.

I pored bolnih porodičnih gubitaka, bremena godina i samoće, krepki starac sa Golije pun je optimizma i planova. Želja mu je da završi započeti roman i ostavi ga brojnim potomcima u nasleđe.

Od pet kćerki ima devetoro unučadi i sedamnaestoro praunučadi i to mu je najveće bogatstvo. Voleo bi takođe da doživi da do njegovih Kosurića stigne bolji put zbog kojeg su se, kako tvrdi, mnogi odselili zauvek.