Korinđaši nisu oterali Božić

U stara vremena Badnje veče gotovo ni u jednoj kući u Vojvodini nije moglo da prođe bez korinđaša i korinđanja. Reč je o običaju po kojem su deca organizovano u grupama odlazila od kuće do kuće i pevala šaljive, čestitarske pesme. Za to su ih domaćini nagrađivali voćem i orasima, a oni imućniji i novcem.

Danas je, nažalost, korinđaša sve manje. Ili se, bar tako čini. Običaj se više zadržao na selu, a manje u gradovima, iako je, po meni, to jedan od najlepših momenata tokom božićnih praznika.

Šta je lepše od dečije pesme, osmeha, radosti? A korinđanjem se upravo na taj način najavljuje dolazak najradosnijeg hrišćanskog praznika, Božića.

Savremeno doba i društvene mreže donele su na naše prostore neke običaje koji do skoro nisu postojali u Srbiji. Jedan od njih je i obeležavanje tzv. Noći veštica, o kojoj se čak i u ponekim školama i vrtićima govori.

Ne kažem da treba da budemo zatvoreni za druge kulture, običaje, navike i da o njima ništa ne treba da znamo. Ali zbog čega smo skloni da olako prihvatamo ono što se „servira" na Zapadu, a da istovremeno svoje običaje puštamo da se polako gase?

Znači, mi vekovima unazad imamo prelep običaj kojim se najavljuje dan rođenja Hrista. Pa i pored toliko duge tradicije mnogi u Srbiji za korinđanje ne znaju, ali znaju da deca treba da nose strašne maske i pevaju 31. oktobra. Pritom je tog istog dana veliki hrišćanski praznik Sveti Luka. Što opet, čini se, zna manjina.

Čekajući korinđaše...

Ovogodišnji Badnji dan u našoj kući protekao je u pripremama za korinđaše, ali i strepnji da li će se iko od dece pojaviti na vratima. Živimo u zgradi, a danas je dosta teže ući u zgradu nego ranije, jer neko mora da vas pusti kada mu pozvonite na interfon. Zato dolazak korinđaša dosta zavisi i od toga kome će u ulazu prvom pozvoniti.

Negde pred zalazak sunca činije sa voćem, orasima i slatkišima bile su spremne. Vreme je prolazilo, ali zvono na vratima se nije oglašavalo.

Čak su i deca s nestrpljenjem više puta pitala da li ćemo ove godine imati korinđaše?

Moj uverljiv odgovor „Naravno" sa svakim minutom postajao je i meni samoj sumnjiv...

I onda posle 18 sati konačno se začula neka graja pred vratima stana. I pre zvona jedan sin je otvorio. Na pitanje „Primate li korinđaše?", usledeo je njegov odgovor: „Pa gde ste do sada, čekamo vas već satima?".

Istog trenutka začuli su se stihovi nama dobro poznatih pesmica. Od „Ja sam mali Iva, trčim preko njiva, njive se zelene, gazde se vesele. Daj gazda vina i rakije, ako nećeš dati, ja ću Božić oterati" preko „Ja sam mali Pera, ujela me kera, za ruku, za nogu, daj mi gazda jabuku" pa do „Ja sam mala čobanka, ime mi je Anka. Čuvala sam ovce, daj mi gazda novce"... 

Nagrada nije izostala. Sa radošću smo podelili čokoladice, bombone, keksiće, jabuke, narandže, orahe, grickalice... Uz pozdrav i najlepše želje za Božić, grupa dece prešla je do susednih, komšijinih vrata.

Svega nekoliko minuta kasnije stigla je i druga grupa korinđaša, a posle i još nekoliko njih.

Za sve je bilo dovoljno darova.

I zaista od tog trenutka kao da se neka dodatna pozitivna energija i radost uselila u naš stan. Svi smo onako jedni drugima ponešto korinđali i smejali se.

Kada je već bilo izvesno da su male šanse da još neko dete dođe i mi smo, ne želeći da prekidamo tradiciju, otišli na nekoliko poznatih adresa da šaljivom pesmicom najavimo dan rođenja Hrista i poželimo srećan Božić rodbini, kumovima, prijateljima...

U nadi da ćemo sledeće godine imati još više korinđaša, svima koji najradosniji praznik slave po julijanskom kalendaru upućujemo čestitku Mir Božiji, Hristos se rodi!