„Isplati” li se ženama menstruacija

Španija je prva evropska zemlja koja će sprovesti Zakon o menstrualnom bolovanju. Španci su još 2004. doneli Zakon protiv nasilja u porodici. I tad su bili avangarda u Evropi. Letos su doneli Zakon o uvođenju eksplicitnog pristanka na seksualne odnose, zakon poznatiji kao „Samo DA znači DA”.

Tako da ovaj poslednji akt o plaćenom medicinskom odsustvu ženama koje pate od jakih menstrualnih bolova izgleda potpuno očekivan.

Sredinom decembra nacrt zakona je prošao prvo čitanje sa 190 glasova za, 154 protiv i pet uzdržanih poslanika u donjem domu. U zakon su ugrađene i olakšice za abortus u javnim bolnicama, a ukinut je i uslov saglasnosti roditelja pre abortusa za maloletnice od 16 i 17 godina.

U zemlji sa snažnom katoličkom tradicijom kakva je Španija – to jeste opasan izazov.

I ne prolazi sve lako kako se čini. Predlog zakona je izazvao ozbiljnu buru u Španiji, ali i van nje: da li će akt o plaćenom menstrualnom odsustvu pomoći ili odmoći ženama na njihovom radnom mestu? I koliko je Srbija daleko makar i od razgovora o ovome?

Jedni su ubeđeni da je ovakav zakon prava mala revolucija u vekovnoj borbi za ženska radna prava, drugi da će diskriminacija žena u reproduktivnom periodu biti još snažnija. Skeptični navode primer Japana, u kojem je menstrualno odsustvo s posla na snazi od 1947, a manje od jedan odsto žena se redovno prijavljuje za to bolovanje. Ne samo zato što je menstrualno bolovanje u Japanu neplaćeno, za razliku od novog španskog zakona, nego kojem to poslodavcu odgovara žena sa zakonskim pravom na plaćeno odsustvo od nekoliko dana mesečno.

Ulošci u doba eksjugoslovenskih ratova

Ovaj me je španski zakon o plaćenom bolovanju za vreme menstruacije podsetio na prvi paketić „pravih” uložaka koje mi je mama kupila devedeset i neke, kod švercera. To je bila skupa i tražena roba, jer je jednostavno – nije bilo. Kad su šverceri uvrstili uloške u svoju pijačnu ponudu – lakše smo disale.

Do tih, prvih švercerskih kanala, mame su se snalazile na razne načine kako da pomognu i sebi i svojim ćerkama da prežive period. Na početku te eksjugoslovenske ratne decenije bile su nestašice i vate i gaze i koječega još, pa su i oni najgori „ulošci” od vate u mrežici, sa kojima je počelo moje odrastanje, bili misaona imenica.

Otprilike je tako i sa menstrualnim zakonom: možda je skup i nepraktičan i nije ga lako sprovesti, ali je bolje da znamo da ga negde ipak ima. Pa, ko zna?

Ti „ulošci” od vate u mrežici bili su poznati po tome što ih nije bilo moguće zadržati na svom mestu pa su fleke od krvi na vešu i odeći bile neminovnost. Pamtim sve nas devojčice u školi, strah koji se golim okom video kao i te fleke na odeći. I danas mi bubnje uši od sramote koju smo u tim trenucima proživljavale.

Zato sam na časovima fizičkog u gimnaziji koristila mogućnost da ne budem aktivna zbog perioda, tj. menstruacije. To se zvalo „pošteda” na prozivci pred početak časa. Nisam htela da radim fizičko ne zato što me je boleo stomak nego zbog te glupe vate u mrežici da se ne bih dovijala kako da do kraja nastave preživim s crvenim flekama na pantalonama.

Birala sam da lako izgovorim „pošteda” na fizičkom, jer je to značilo i da ću koliko-toliko imati kontrolu nad situacijom.

Nikada, ni pre ni posle toga, nije mi na pamet palo da bi trebalo da preležim „one dane”.

Mama mi je, istina, govorila da treba da se smirim, pričuvam, mada to ni sama nije činila. A deca, sad znam i sama, ne slušaju, nego gledaju odrasle.

Hajde prvo da poslodavci počnu da primenjuju Zakon o radu

Bol sam trpela, stoički, dok nisam otkrila „kafetin”, a posle je sve s tamponima, ulošcima i lekovima protiv bolova postalo toliko lako, da, što kažu one žene s reklama, ne prekidam nijednu svoju dnevnu rutinu, pa čak ni fizičku aktivnost vezanu za određeno godišnje ili životno doba.

Da, ja sam ta – vaspitavana tako da period nije big dil, nego uobičajena stvar u životu žene i ne treba praviti dramu nego „živeti normalno”. Ali presudno za to je što, bogu hvala, nisam u skupini od 25 odsto žena koje pate od veoma bolnih menstruacija. A šta s njima?

Ovdašnji sindikalci će reći da u Srbiji nismo uspeli da se izborimo ni za 100 odsto plaćeno kovid bolovanje. Opšte je mesto da žene posle porodiljskog odsustva u privatnim kompanijama čak i na visokorangiranim poslovima često budu premeštene na manje plaćeno radno mesto ili dobiju otkaz.

Slušamo, gotovo svakodnevno, da se mnogi poslodavci u Srbiji ne drže ni Zakona o radu, da se radnici žale na nepoštovanje osnovnih radničkih prava po fabrikama bez obzira na pol, a kako bi onda prošlo „menstrualno bolovanje”?

Da ne govorimo o najmanje pola miliona zaposlenih na privremenim i povremenim poslovima, koji nemaju pravo ni na kakvo bolovanje, godišnji odmor, plaćeni prekovremeni rad i sl. Zamislite dalje armiju radnica u tekstilnoj industriji ili industriji za proizvodnju kablova čiji odlazak u toalet napravi haos u proizvodnji – šta bi poslodavci kazali na tri zakonska i plaćena dana mesečno?

Ali daleko je Španija. Čak i tamo su svesni krivina na koje će usput naleteti, ali u delu vlade koji je progurao ovaj zakon kažu da im je cilj razbijanje tabua. To su, nema sumnje, već sad načeli. Menstrualni problemi biće prepoznati kao deo javnog zdravlja, malo li je?

Kako bilo, volela bih da živim u zemlji u kojoj postoji ovaj zakon. Zbog 25 odsto žena za koje znam koliko se muče, i zbog onog uloška od vate u mrežici. Daleko bilo, ne ponovio se.