Nije okej da se braća i sestre lemaju, roditelji treba da nauče kako da reaguju

Igrala sam se sa detetom u parkiću kada sam videla kako devojčica od četiri godine šutira u glavu sestru od nepune dve. Kada je njihova mama videla da sam odmah instinktivno poskočila, rekla mi je da ne brinem, da je mala navikla da je sestra lema. I zaista, mlađa sestra nije čak ni negodovala.

Stoji dete u igraonici pored oca i igra se s nekim lopticama, kada mu prilazi stariji brat i gurne ga tako da je mlađi pao. Stariji je nastavio sam da se igra. Otac ni reč nije rekao. I njima je valjda to normalno.

U jednoj drugoj igraonici, četvorogodišnje dete je sateralo u ćošak dvogodišnjaka i ugrizlo ga. Mlađi je počeo da plače i vrišti i njegova mama je odmah dotrčala. Majka onog drugog dečaka ga je izdaleka prekorila i nastavila da pije kafu. Nakon toga, taj dečak se došaptavao sa drugim, koji je zatim počeo da juri onog mučenog dvogodišnjaka, koji je na kraju morao da ode sa svojom mamom.

Ko je kriv 

Roditelji su krivi i roditelji tih roditelja i tako generacijama unazad. Trpeći nasilje i posmatrajući ga, deca misle da je to prihvatljiv način ponašanja. Ako im neko ne kaže drugačije, ako im ne objasni.

Međutim, bar prema onome što viđam u parku, roditelji se neretko i ne bave sopstvenom decom. Misle da su svoj deo posla odradili time što su ih odveli napolje i pustili da se igraju sa drugarima. I ne znaju čega se igraju i kako se igraju.

A ima i onih koji znaju šta se dešava, da su uvideli problem kod deteta, ali da ne rade ništa na tome da problem reše. 

Jedna mama mi je tako rekla: "Počeo je da udara drugu decu, video je od braće, ništa ja tu više ne mogu". I on sad ide po parku i kada mu neko uzme igračku, ili mu je ne da, on misli da je okej da udari - a majka je sve manje očajna, navikava se na, ona misli, bezizlaznu situaciju.

Ne mešaj se u odluke drugih roditelja

Smatram da svako svoje dete poznaje najbolje, njegove potrebe i želje, načine na koje reaguje u određenim situacijama. Vođena time, nikada se nisam mešala u tuđe odluke. Ali nasilje je, što bi rekli političari, crvena linija.

Deca usvajaju oblike ponašanja posmatrajući svoje okruženje. Deca nemaju razvijen sistem vrednosti, mi im ga gradimo, poručuju pedagozi.

Ako mi ćutimo na to što se braća i sestre lemaju, i zauzimamo stav "treba da nauče sami to da reše", kako mi neretko kažu, mi im zapravo govorimo da je to okej. Ali nije i ne sme biti.

Pravi odgovor na nasilje, pritom, ne sme da bude nasilje - ne treba mama ili tata da udari svoje dete zato što je udarilo vršnjaka, jer time opet šalje poruku da postoje situacije kada je okej koristiti nasilje. 

Na nama je da pokažemo svojoj deci da smo protiv nasilja i onda će oni jednog dana stati u odbranu svoje drugarice, svog drugara, svoje nastavnice.  

A ako želite da dete nauči da se brani, upišite ga na aikido, ili neki drugi sport gde će naučiti da se odbrani tako da druge ne povredi.