Zaglavljeni na pet metara visine, spasioci Gorske službe u akciji

Torba sa opremom im je uvek spremna. Nose je sa sobom i na slave i na dečje rođendane. Nikada se ne zna kada će nekome biti potrebni i kada će morati u akciju.

Grupa novinara došla je na Kopaonik na poziv Yettela, koji je otpočeo trogodišnju saradnju sa Gorskom službom spasavanja. Čekali smo spasioce zbog dogovora oko vežbe spasavanja sa žičare. Bilo je i onih koji se nikada nisu vozili žičarom. Ja jesam, ali davno, pa sam tog dana najpre otišla da izvidim teren i provozala se do Pančićevog vrha. Pritom, pomalo nespretno, sa još jednim kolegom ušla sam u područje Kopnene zone bezbednosti. Ali, to je druga priča.

Momci i devojke iz GSS-a konačno su stigli. Iz razgovora od ranije znala sam da smo jedna koleginica i ja zainteresovane da budemo "žrtve" spasavanja.

Međutim, kako je krenula priča, povećavao se broj zainteresovanih za "skidanje sa žice". Ekipa spasilaca je očigledno ulivala poverenje i na svaku novu prijavu "mogu li i ja na žičaru", kratko su odgovarali – "može". Na kraju nas je bilo sedam, za dve nepune korpe na žičari.

GSS je tokom proteklog vikenda obučavao svoje nove članove na Kopaoniku, a spasavanje sa žičare je vežbalo devet iskusnih spasilaca sa 16 novih kandidata, tečajaca, kako ih zovu iskusnije, buduće kolege.

Kad smo kod neformalnog govora, interesantno je da gotovo svi članovi GSS-a imaju nadimke. Pa se u razgovoru sa njima čuje kako su akteri nekog spasavanja bili Deda, Crvenkapa, Diki, Viski, Ravas, Milanče...

Širu popularnost ova ekipa dobila je 2014. godine tokom poplava u Obrenovcu. Tada sam i ja ukapirala da GSS nije neka novooformljena politička stranka već grupa superobučenih ljudi koji čamcima spasavaju ugrožene u poplavljenom gradu.

Prekaljeni spasilac Ravas je bio međi njima. Priča kako je u to vreme radio u nekom magacinu i pročulo se da voda navire ka Čačku. U to vreme GSS nije imao iskustvo spasavanja na vodama, ali ovo je bila vanredna situacija.

Jedna ekipa je otišla ka Čačku da pomogne u pravljenju bedema, ali su ubrzo doznali da je Obrenovac totalno poplavljen i da su mnogi ljudi ostali zarobljeni.

Nije bilo vremena za posebnu pripremu, prvi spasioci Gorske službe koji su se pojavili pokupili su čamce koje su pronašli i krenuli. Ravas ističe koliko je u toj situaciji došla do izražaja organizacija koju GSS ima. Naravno, u spasavanje u Obrenovcu bili su uključeni i pripadnici vojske i policije, ali i svi građani, a kasnije je došla pomoć iz Rusije sa više iskustva u spasavanju na vodama.

Obrenovac je bio jedan od najdramatičnijih događaja gde su spasioci GSS-a pokazali svoju spremnost, ali iskoristila sam priliku da pitam Ravasa i da li je na međunarodnim skupovima nešto više čuo o spasavanju dečaka iz pećine na Tajlandu.

Tada je ceo fudbalski tim dečaka od 11 do 16 godina sa svojim trenerom ostao zaglavljen u pećini, a grupa najpoznatijih svetskih speleoronilaca uspela je da ih izvuče. Spasavanje je trajalo duže od 15 dana, a ceo svet pratio je vesti sa Tajlanda.

Rekao je da je to bilo jedno od najkomplikovanijih spasavanja i da su spasioci morali da uspavaju dečake kada su došli do njih kako bi mogli da ih izvuku, jer panika je neprijatelj u takvim situacijama i može biti kobna i po žrtvu i po spasioca.

I u Srbiji ima speleo-spasilaca kojima su pećine i jame specijalnost, i to su uglavnom ljudi koji su se inače bavili speleologijom, pa kasnije završili i obuku GSS-a.

Ako se nekom nešto desi to je loše, ali ako se spasiocu nešto desi – to je katastrofa

Više puta se u razgovoru čulo da je najbitnije da spasilac bude bezbedan i da ako se nekom nešto desi to jeste loše, ali da ako se spasiocu nešto desi na terenu – to je onda katastrofa.

Znači, bezbednost je na prvom mestu. Kroz priču su brzo stekli naše poverenje pa nije ni čudo što se povećavao broj novinara koji su želeli da budu spaseni sa žičare.

Mada, nije baš laka noć pre vežbe. Prolaze razne slike kroz glavu. Udoban je jastuk, ali trebalo je vremena da se utone u san. Misli poput "šta mi je ovo trebalo", "svi su ljudi, mogu da pogreše", "ostaće mi deca siročići", vrtele su mi se u glavi.

Međutim, uzbuđenje i adrenalin su nadjačali strepnje. Mogu misliti kako se osećaju spasioci. Kada osetiš takvo uzbuđenje jasno ti je zašto su momci i devojke u GSS priči uglavnom bez bilo kakve naknade. Oni ovaj posao rade volonterski, svoje slobodno vreme daju GSS-u – "štrpkaju" od posla, od porodice, od braka, dece, da bi uvek bili u formi i da bi mogli da pomažu kada je to potrebno.

Osvanulo je jutro. Kombijem smo otišli u Sunčanu dolinu gde je trebalo da se održi vežba. Spasioci su već bili na terenu i pripremali se za akciju.

Jelena Đoković, koordinator osnovne obuke, rekla je da je cilj vežbe obuka novih pripadnika GSS-a, koji se spremaju za ski-spasilaštvo. Treba da nauče kako najbezbednije da spuste ljude iz korpe kada žičara stane.

Đokovićeva, koja je jedna od 35 žena među 300 aktivnih članova, kaže da je došla u GSS tako što je, baveći se ekstremnim sportovima, dosta vremena provodila sa spasiocima Gorske službe i tako je odlučila da bi bilo dobro da sve objedini.

"Mnogi shvate da ovo nije za njih, kada im se predoči koliko požrtvovanja i vremena ovo traži, ali i snage i spremnosti. Ili se opredele za neke administrativne ili logističke pozicije, jer postoji opcija da budete u GSS-u, a da niste spasilac", kaže Đokovićeva, koja je od 2017. godine punopravan član organizacije.

Dala nam je važan savet da nikada ne idemo sami u prirodu, da se uvek javimo nekome ko ostaje negde gde ima dometa i njemu kažemo gde smo krenuli, koliko planiramo da ostanemo, kada da se vratimo i kojim putem.

"Ljudi koji ostaju kod kuće moraju da znaju da ukoliko se vi ne vratite u neko dogovoreno vreme i daju vam malo lufta, ako ste pronašli neko zanimljivo mesto i ostali ste da se fotografišete ili ste napravili pauzu dužu nego što ste planirali i opet vas nema, da kada nas pozovu znaju da nam kažu koji reon da pretražujemo. Dešava se da nas pozovu i kažu neko moj se izgubio i ja ne znam ni gde je bio, mi onda imamo tehnički problem, jer treba da pretražimo teritoriju cele Srbije", naglasila je.

Ispričala je da je njeno najnapornije iskustvo kada je tri noći išla u pretragu terena na Rutnju, a preko dana je radila. Taj slučaj se nije pozitivno završio, nažalost, ali su uspeli da nađu ono što su tražili.

Napominje da uvek mora da postoji doza straha kako biste bili oprezni, jer ako ga nema onda niste bezbedni ni vi, ni onaj koga spasavate. Strah mora da bude u razumnim merama i ide uz poznavanje protokola i opreme.

"Što ste vi sigurniji u protokole i opremu strah je manji, ali on mora da postoji jer postoje i nepredviđene situacije i na njih morate da budete spremni", kaže Đokovićeva i dodaje da je sve uvek bezbedno i nekada možda i malo dosadno zato što mora da bude bezbedno.

Kada je koordinatorka obuke izgovorila ovu rečenicu, malo sam odahnula. Bitno da ćemo biti bezbedni, možda spasiocima malo dosadni, jer umesto jedne sada moraju da demonstriraju spasavanje sedam osoba, ali bitno je da ćemo biti bezbedni na visini.

Mojih pola sata na pet metara visine

Došlo je vreme za ukrcavanje, žičara nije radila, pa je to podrazumevalo da nas prvo spasioci uz pomoć opreme popnu do korpe, pa tek onda pokažu kako bi izgledala evakuacija.

Znači, jasno je bilo da će mi dva puta život visiti "o koncu".

"Ko će prvi", rekla je Jeca. I odmah sam se javila, da ne odlažem "agoniju".

"Hajde, sada ćemo da stavimo pelene" (kolokvijalan naziv za bermude koje se postavljaju i uz pomoć užeta vas ekipa spasilaca diže do korpe).

"Pelene?", pomislila sam da li je moguće da sad moram u pelene, iako sam mislila da sam uz decu završila sa tom pričom. Ali, nema nazad.

Bermude, odnosno pelene su pravilno postavljene i za nekoliko sekundi sam bila u vazduhu, sve vreme sam slušala instrukcije spasilaca. Osećala sam se prilično bezbedno, ali ne toliko komforno da bih uživala.

Najdramatičniji deo mi je bio kada sam već bila na korpi, a još nije bila spuštena zaštitna ručka na njoj. Vetar je duvao, blago smo se ljuljali i moj zadatak je bio da se držim čvrsto dok se korpa ne zatvori.

Čim se korpa zatvorila, strah je gotovo nestao, čak sam izvadila i telefon i pokušavala da slikam što više.

Postupak podizanja novinara se ponavljao i svaki put kad bi se na visini od pet metara otvorila korpa nije nam bilo prijatno, ali jeste nestvarno da toliko bezrezervno veruješ ljudima koje prvi put vidiš.

To je taj osećaj, pretpostavljam, kada si stvarno u nevolji i kada se pojavi neko ko treba da ti pomogne. Predaješ se i slušaš. Individualnost ne postoji. I to jeste ono što među članovima GSS prvo primetiš. Oni su tim.

Sada svi mi zavisimo od tog tima.

Svi su bili na svojim mestima i došlo je vreme za evakuaciju. Po logici, pošto sam se prva popela trebalo je prva i da siđem, ali ipak sam to prepustila drugim kolegama. Zaista sam htela još malo da uživam u pogledu na Sunčanu dolinu na Kopaoniku.

Došao je red na mene. Navlačim bermude i slušam spasioca šta mi govori. Podiže se ograda korpe, opet visim na užetu, ali za 20-ak sekundi nalazim se na čvrstom.

Neponovljiv osećaj zadovoljstva, uzbuđenja i razumevanja i divljenja za sve one koji svaki svoj slobodni trenutak žele da provedu u prirodi vežbajući, dovodeći i svoje telo i psihu do granica izdržljivosti kako bi bili spremni nekome da pomognu.

Nevolja je što je, izgleda, jedna ekstremna situacija bila dovoljna da počnem da razmišljam šta sve propuštam i šta bih možda mogla da probam.

Ekipa GSS-a je pominjala da su počeli da se bave i spasavanjem na brzim vodama. Možda da odem na rafting. Naravno, uz druženje sa ovom ekipom osvestiš ono što svi znamo, ali nekad malo zaboravimo - bezbednost je na prvom mestu u svemu šta radimo - i na poslu, i u vožnji, a iznad svega u prirodi.

Tako da, drugari iz GSS-a nemojte da se brinete, ako probam neki ekstremni sport biće to na bezbedan način. Nije fer da vam pravim posao.