Moja maturska praksa na RTS-u u danima pred bombardovanje 23. aprila 1999. godine

Pozajmila sam iz biblioteke neke knjige o pravnom sistemu Velike Britanije. Treba da uradim domaći iz engleskog za sutra. Hm, šta će mi znanje o tome, pitam se, kad se neću baviti pravom. Sedim i čitam, ali nemam baš mnogo koncentracije. Obuzima me nekakva nervoza.

Idem sutra pre podne u školu, domaći još nije završen, a već je pola osam uveče. Na TV Dnevniku je objavljeno da je bombardovanje počelo. Nismo još ništa osetili. Nastavljam da radim, neće to blizu nas, gađaće valjda vojne i državne ciljeve.

Dnevnik se završio, nastavljam da pišem. Odjednom, strašan tresak, prozorska okna pucaju, sirene se oglašavaju. Šta se desilo? Šok. Mi deca gledamo kroz prozor. Gori nebo. Roditelji nas zovu da se sklonimo svi pod trpezarijski sto, porodično. To će nas spasti... valjda, tako kažu.

Posle nekoliko minuta, tišina. Zatim sirene za prestanak vazdušne opasnosti. Muk. Šta ćemo sad? Da večeramo? Pa, hajde, ako baš mora. Jedemo u tišini. Žvaćem, pokušavam da osetim ukus hrane, da uživam u jelu kao što inače radim, ali ne ide. Čini mi se da bih mogla i bez tih zalogaja, nisu mi potrebni. Ali treba živeti, a da bi se živelo, valja nešto i pojesti. Uskoro će biti vreme za spavanje. Smemo li da spavamo? Kako? Šta se radi u ovakvim situacijama? Ne znam, svi smo se prvi put u životu našli u ovakvim okolnostima. Valjda odeš u krevet i spavaš, pa šta ti je suđeno.

Ujutru razgovaram sa roditeljima, ne znam šta da radim sa uobičajenim odlaskom u Televiziju (tako RTS zovu oni koji tamo rade). Do juče sam, svaki dan, posle ili pre časova u školi, išla na praksu u Televiziju. Samo pređem ulicu, iz škole, i tu sam, u drugom svetu - punom energije, novih izazova, nade u bolju budućnost. Vredi, zar ne? Shvatam da ne mogu da sedim kod kuće i čekam da sve prođe. Treba se smejati, živeti, spavati, jesti, živeti... živeti. Uprkos entuzijazmu, kako?

Praksa u Aberdarevoj

Dolazim do Televizije. Ispred su naoružani ljudi za koje nisam sigurna da li su obezbeđenje ili vojska. Ulazim na prijavnicu, dajem ličnu kartu i kažem kratko: „Praksa". „Kakva praksa, dete, počelo je bombardovanje", reče čovek. Insistiram da zove urednika koji je bio odgovoran za moj boravak u zgradi. Telefonski razgovor je obavljen i ja ulazim u zgradu. Srećem kolegu koji je takođe, prethodnih meseci, bio na praksi kao i ja. Oboje smo došli da radimo. Zašto? E, to me nemojte pitati, jer do danas nisam našla odgovor. U stvari, bar ne odgovor koji zvuči racionalno u tom trenutku - želim da vidim kako posao stenografa izgleda u praksi.

Sa koleginicama koje su me obučavale dogovaram se da dolazim svaki drugi dan. Radi se od 12 do 12, od podneva do ponoći. Takve su smene. Uobičajen redakcijski dan u informativnom programu. Učim posao, svaki dan nešto novo. Trudim se da zaboravim okolnosti, a nemoguće je jer sam u žiži. To mi pomaže da posmatram stvari iz drugačijeg ugla, racionalnije. Ako je to uopšte moguće u takvim prilikama. Makar sam zauzeta poslom i zaboravljam na trenutak šta se događa jer sam i sama u profesionalnoj vatri.

Jedne večeri sedim sa kolegama u redakciji. Deset je uveče. Primirilo se, nema gužve. Iznenada, u kancelariju ulazi glavni urednik: „Ljudi, bežite svi u podrum, najavili su da će nas bombardovati". Krećemo svi zajedno u suteren, da se sklonimo. U ruci držim neispijenu čašu soka. Kolega me pita kuda ću. Rekoh: „Idem sa vama." „Beži što dalje od ove zgrade, ti ne moraš da budeš ovde ako mi moramo", kaže on. „Ali gde sada da idem, u gradu je mrkli mrak?!", pitam ga. „Beži što dalje od ove zgrade!", kaže mi ponovo i tada shvatam svu ozbiljnost situacije.

Da li da bacim sok u kantu, da ga popijem ili da ga, jednostavno, ostavim na prozoru, pitam se u tom trenutku. O čemu ja to razmišljam, kakav sok kad mi život visi o koncu. Odjednom mi kroz glavu prođe: „Danas je 6. april, godišnjica bombardovanja Beograda u Drugom svetskom ratu. Ovo se zaista događa! Možda su, simbolično, odlučili da bombarduju Televiziju baš na taj dan."

Izašla sam. Osećam neku neprijatnu tišinu. Deset je uveče, ulična rasveta ne radi, u gradu je mrkli mrak i na ulici nema žive duše. Sirene za vazdušnu opasnost su se oglasile pola sata pre toga. Nemam kud, moram da se vratim kući. Jedino svetli ispred Savezne Skupštine. Nailazi taksi. Odlično, imam prevoz! Zaustavljam ga, ne vozi preko mosta, kaže, ali odvešće me do stanice gde mi staje autobus do kuće. Ulazim u autobus, skoro prazan. Verovatno se tih nekoliko ljudi vraća s posla kao i ja. Šta bi inače radili na ulici u pola jedanaest uveče, u vreme vazdušne opasnosti.

„Samo da pređem most, pa posle mogu i peške do kuće", pomislih. Kilometraža nije tema za razmišljanje u tom trenutku. Autobus vozi preko mosta, čini se, brzinom svetlosti - ili takav utisak odaje motor autobusa starog više od decenije - tek, prolazno vreme mu je nepun minut.

Od stanice do kuće trčim. Trčim što brže mogu. Iako sam do malopre osećala glad i malaksalost jer ništa ceo dan nisam jela, sada nemam potrebu da jedem. Trčim koliko me noge nose kroz mrkli mrak puste ulice u gradu na koji svakog trenutka može da padne bomba. Iznebuha. Spazih ispred sebe čoveka koji korača ulicom. Protrčavam pored njega. Pita me da li znam koliko je sati. Kažem kratko da nemam sat i nastavljam da trčim još brže. I njega se bojim. Strah me je, ne osvrćem se više. Ulazim u kuću i iznenađeni roditelji, videvši me zadihanu, pitaju me: „Otkud ti ovako rano? Uvek dolaziš televizijskim kombijem posle ponoći."

Prepričavam im događaje redom i shvatamo da više nema smisla. Nema smisla tražiti smisao u besmislu postojanja. Od sutra više neću ići „na praksu". Iako dosad nismo verovali, „ovo" se, ipak, dešava nama.

Tuga i opomena

Svaki trenutak života tog proleća je neizvestan. Ipak, ja se sutradan vraćam ponovnom spremanju maturskog i prijemnog ispita. Radim svaki dan ponešto trudeći se da zaboravim da nam iznad glava lete rakete. Hvatam zanimljive filmove na 24-časovnom filmskom maratonu TV Politike (nije bilo tehničkih mogućnosti za vraćanje TV programa unazad kao danas).

Tražim smisao.

Protekle noći jedva da sam oka sklopila. Letelo je iznad glava, čulo se jako. Budim se, tmurno mi je jutro. S nevericom slušam Vesti. Pala je raketa na Televiziju. Ima poginulih. O, ne, da li ću čuti neko meni poznato ime? Ne, to stvarno ne želim. Ne želim da čujem bilo koje ime, da je bilo ko nastradao. Ne želim da verujem da je ovo stvarnost!

Nažalost, u svim narednim vestima potvrđuju činjenicu da poginulih ima - 16 radnika Televizije izgubilo je život! Još 16 radnika je povređeno! Bojim se da među stradalima ima nekoga koga poznajem. Ne, sigurno nema, sa njima ne sarađujem. Da li je to uopšte bitno... Strah ne jenjava...

Osluškujem imena. Nisu mi poznata. Ali koliko ljudi znam samo iz viđenja a ne znam im ime? U glavi mi odzvanjaju imena i godišta - koliko mladih je izgubilo život, koliko roditelja ostalo bez dece, koliko dece bez roditelja. Ne pamtim veću tragediju i veću solidarnost među ljudima... Ali, da li je baš tako moralo da bude? Da li je baš tako moralo da se postavi pitanje „Zašto?".

Nije bilo 6. aprila, ali, nažalost, desilo se 23. aprila, u 2.06, noću. Valjda kad smo već svi mislili da to nije moguće - da bombarduju zgradu u kojoj su bili ljudi koji su radili isti posao kao i u mirnodopskim uslovima.

Razgovaram sa roditeljima o tom nemilom događaju. Da nije bilo one večeri 6. aprila, velika je verovatnoća da bih i ja bila u zgradi kobne noći.

Osmog juna te 1999. godine polažem maturski ispit iz srpskog jezika. Usred ispita oglašavaju se sirene. Konstatujemo tu činjenicu i nastavljamo da radimo verujući da nijedno zlo ne traje večno i da će nam se, ipak, vratiti proleće. Tako i bi, dva dana posle maturskog ispita, 10. juna, sirene za vazušnu opasnost su se oglasile poslednji put. Nekako, kao da smo odahnuli.

Nedugo posle mature upisujem i željeni Filološki fakultet, a nekoliko meseci posle toga počinjem i da radim na mestu stenografa u RTS-u.

Deo zgrade koji je bombardovan pred očima mi je svaki put kad dolazim na posao. Stoji srušen već, evo, 23 godine - sećanje na vreme i ljude, tuga što ih više nema i opomena da se to više nikada i nigde na ovoj planeti ne ponovi!

A svedoci smo, nažalost, bombardovanja i u ovom veku. Kada gledam sada ono što se dešava u Ukrajini, pitam se: „Zašto?" Zašto se zlo dešava i danas? Zašto i u 21. veku ljudi ginu? Zašto istorija nije učiteljica života nego se ružna istorija ponavlja? Da li će ova planeta ikada položiti svoj ispit zrelosti?"

Od 24. marta do 10. juna svake godine iznova proživljavam proleće 1999. Dokle će tako, ne znam. Valjda dok unucima ne ispričamo tu priču kao što su nama naši stari pričali svoje priče.