Plamen (ni)je najbolji prijatelj pisaca

Primer verovatno najstarijeg dobrovoljnog "prijateljstva" pisca i plamena predstavlja epska poema Eneida i njen pisac Vergilije.

Eneida je ostala nedovršena kada je njen autor umro 19. godine pre nove ere. Prema rimskim analima, Vergilije je tražio da rukopis bude spaljen, ali je car Avgust naredio Vergilijevim književnim naslednicima da ga, suprotno autorovim zahtevima, objave sa što manje izmena. Mudra carska odluka!

I kasnije u novija vremena pisci su, najčešće na samrtnoj postelji, preporučivali svojim naslednicima da vatri predaju njihova dela.

Dok je 1977. godine teško bolestan Vladimir Nabokov u bolnici na listićima bloka pisao svoj poslednji roman Laurin original, istovremeno je svojoj supruzi Veri ostavio u amanet da, ako ga smrt pretekne, rukopis spali. Srećom ni Vera ni Nabokovljev sin Dmitrij Nabokov nisu ga poslušali.

Na sreću, ni Maks Brod nije poslušao svog prijatelja Franca Kafku. A da jeste, to je već svima poznati mit, vatri bi bili predati svi zatečeni Kafkini rukopisi i danas ne bismo imali nijedan njegov roman, ne samo Proces, već ni Ameriku i Zamak.

Od velikog Franca K. ostao bi jedino đerdan pripovedaka i zaista je pitanje kakvo bi mesto zauzimao u poretku nemačke književnosti.

Srpski pisci su, zanimljivo, znatno ređe od svetskih "drugovali" s plamenom.

Pre nego što će se iznenada 1965. vratiti u Jugoslaviju, kao "najveći jugoslovenski pisac", Miloš Crnjanski je mnogo toga naprečac ostavio u Londonu.

Među ostalim stvarima i roman u nastajanju Raseljena lica. Ženi Vidi, koja je tek četiri meseca nakon njega kupila kartu u jednom pravcu ka Beogradu, ostavio je u nasleđe da Raseljena lica spali.

Da li je ona to uradila, ne znamo, tek roman Raseljena lica jeste postao proto-roman Romana o Londonu, ali nijedan listić ovog prvobitnog dela nije pronađen.

Drugi vrlo poznat slučaj spaljivanja nedovršenih rukopisa, pripada najvećoj gospođi srpske književnosti Isidori Sekulić.

Isidora se, naime, često odlazeći na staro zemunsko groblje, sprijateljila sa grobarom Nikolom koji joj je predano ispričao mnoge prave kronike palanačkog groblja u Zemunu.

Isidora ih je zapisivala u svoju, danas već čuvenu crnu svesku. One priče koje je pretočila u pripovetke objavila je u knjizi Kronika palanačkog groblja. One koje nije literarizovala - spalila je.

Crna sveska zato danas ne postoji i svako ko misli da bi još neko mogao ući u Isidorino "palanačko groblje", nema osnova da traži materijalne dokaze.

Na kraju, tu je i Svetlana Velmar Janković. U emisiji "Veliki pisci na malim ekranima", potpisnika ovih redova, Svetlana je kazala: "Neću to, neću to, neću uopšte to. I bacim prvu verziju romana 'Lagum' u kaljevu peć. To je gorelo k'o blesavo. Posle mi je užasno bilo žao zbog toga. Nemoguće je reći koliko mi je bilo žao, naročito što sam u plamen bacila prvu verziju romana, ali nisam mogla drukčije."

E, ali kad pisci sami ne traže savezništvo plamena, cenzori ne spavaju, a u svima njima stanuje po jedan piroman.

Cenzori su poznati da iznad svega vole vatru, pa je teško kazati koliko je knjiga i tiraža spaljeno u Istočnoj Evropi u vreme socijalizma.

Kod nas je najpoznatiji slučaj Rečnika savremenog srpskohrvatskog književnog jezika Miloša Moskovljevića iz 1966. godine.

Rečnik je kritikovan i zato što nije obradio reč ‘Hrvat’, kao i zbog načina na koji je definisao reči ‘četnik’, ‘partizan’ i ‘srbovati’.

Istaknuto je da je kroatizme ‘glasovir’ i ‘glazba’ potcenjivački proglasio dijalektizmima i germanskim kalkovima. Presuda je bila: spaljivanje čitavog tiraža Moskovljevićevog rečnika u velikoj peći kolubarske termoelektrane.

No, ni to nije bilo najnovije, jer je još jedan rečnik, sto četrdeset osam godina ranije, predat plamenu. Takvu sudbinu doživeo je Vukov Srpski rječnik 1818. godine.

"Već ima blizu 'iljada godina kako Srblji imaju svoja slova i pismo, a do danas još ni u kakvoj knjizi nemaju pravoga svog jezika!", kliče Vuk u prvoj rečenici uvoda, izlažući svoju pravu veru u vrednost svog životnog dela.

Rečnik je, međutim, naišao na skoro jednodušnu osudu, pre svega, zbog novog pravopisa i, naročito, zbog "vulgarnih" narodnih reči koje Vuk leksikološki tretira u istoj ravni sa ostalom leksikom.

Mitropolit Stratimirović zato je spalio Rječnik godinu dana nakon objavljivanja i tužio Vuka bečkoj policiji zbog nepristojnih reči u tom delu...

Tu je negde kraj igranja vatrom sa domaćeg terena.

Spominjanje najvećeg knjiškog piromana ipak treba ostaviti za kraj.

On je ostao čuven po rečima: "Vreme preterivanja jevrejskog intelektualizma je prošlo i proboj nemačke revolucije ponovo je otvorio put ka nemačkoj duši. Ispravno postupate kad u ovom noćnom času predajete demone prošlosti noćnom plamenu. To je snažan, veliki, simbolički čin koji će objaviti čitavom svetu da se ovde ruše judaistički temelji Vajmarske republike..."

Njegovo ime je Jozef Paul Gebels, a čuveni monolog pred lomačom "jevrejskih knjiga" kazan je 1933. godine.