Kako pisati putopise u vreme organizovanih putovanja, luksuznih hotela i tupe dokolice

Za sve su kriva organizovana putovanja, prevozi od i do aerodroma, hoteli-rizorti gde letujete "bez novčanika". Tamo se ništa ne dešava osim tupe dokolice.

Pokušajte da napišete putopis nakon desetodnevnog boravka u najluksuznijem hotelu "Regnum" u Antaliji. Recimo ovako.

Ustao sam u osam, došao do šanka i jeo sve što sam zatekao. Zatim sam ležao na plaži, a jedan konobar stalno mi je bio na usluzi: donosi baklave, turske koktele... Opišite neko neobično lice u tom "raju", pokušajte, na primer, da opišete tog konobara koji "stoji samo za vas" na plaži.

Ne, taj će opis biti vrlo različit od opisa Afrikanke u putopisu "Afrika", Rastka Petrovića.

"Gledam taj skromni raskoš o kome je sanjao Bodler i De la Kroa", piše Rastko.

"Afrička žena je sva jedan jedini muskul prevučen tamnom blistavom kožom: nigde opšte duge savršene linije ne prekida ni ugojenost ni jači mišić. Ona je izlivena u jednom jedinom mesecu maju i uglačana čvrstim vazduhom i horizontima. To je živa bronza koja raste kao biljka i kao zver već četrnaest godina. Njine tamne oči pune su plavog neba koje se gasi..."

Putopisi mogu očigledno da se pišu samo kada putnik dolazi mimo "voznog reda", bez pravog vodiča, nenajavljen, takav da ne ometa lokalni prizor baš ničim. Tako je putopise pisao Rastko, tako još jedan strasni putnik, Stanislav Krakov.

"Sintra. Sintra najblagosloveniji kraj cele zemaljske kugle. Kiparisi, palme, borovi, šećerne trske, agave i rododendroni, najčudnije vegetacije tropske i severne, stene zelene od mahovine, stabla zelena od lišaja, strme padine brega zelene od fužera, a doline od meke, vlažne trave. Pijanstvo, ludilo, vrtlog zelenila.

U zatvorenim dvorištima mirišu magnolije i svugde teče voda preko mramora. U centralnom patiu je otvoreno kraljevsko kupatilo. U dnu patia popločanog mramorom je pećina sa zidovima od plave majolike. U zidovima su svugde nevidljivi otvori kroz koje - kada se puste padaju sa svih strana mlazevi vode, kao vodopad.

Baš kada hoću da nagradim glavnog vrtara, obraća mi on pažnju na tablu na kojoj na engleskom i portugalskom piše da markiz de Monserate prodaje ovo svoje čudesno imanje. Za cenu se moglo saznati u ne znam kojoj agenciji u Londonu."

Dakle, kako danas pisati putopise?

Možda prvo odabrati kraj sveta u koji je teško stići. Potom, tamo treba da odete obilazeći turističke agencije (jadne te agencije, koje ionako nemaju posla!), i najposle, tamo treba da stignete otvorenih očiju i sa željom da vam se nešto dogodi što je nesvakidašnje.

Ko je u poslednje vreme tako putovao?

Ne znam skoro nijedan putopis u poslednjoj deceniji, a samo za poslednju od godina u drugoj dekadi 21. veka za to je kriva pandemija koronavirusa.

Ipak, pronašao sam jedan putopis koji je napisao pesnik Darko Daničić. Otišao je, baš kao nekadašnji putopisci, na kraj sveta i tamo napisao: "Planine su mesta za ćutanje. Kao pučina, ali okrenuta visini. Doline i ravnice, pobrđa i priobalja žive u žagoru i vici, i to se slaže jedno s drugim, i pripada jedno drugom, kao kad vino slažeš uz hranu - može na različite načine, ali pravi doživljaj je ako pratiš i poveruješ u naslućeno.

Tog nepalskog leta popeli smo se u ljubičasti život monaha, kroz obruče oblaka koje smo susretali dok su se spuštali sa vrhova kojima ni oni nisu znali imena."

Ovako je pisao Darko Daničić. A vi? Da li se i u vama skriva putopisac? Kako da to postanete?

Vakcinisani ste, dakle, to je u ovom času najvažnije. Dolazi leto. Možda ipak ne morate ići daleko. Sedite u kola. Na raskrsnici gde obično srećete desno, obrnite levo, potom idite dugo, dugo, pa skrećite nasumučno dok ne stignete na kraj nekog druma, recimo tamo negde u ravnom, "plekanom" Banatu.

Onamo, na kraj druma, izađite i zaboravite kola i - tu počinje putopis.

Srećan put!