Koridor mog života

Godina 1992., Lika, Republika Srpska Krajina. Prelepo majsko jutro miriše na rascvetale voćke i travu okupanu rosom. Vozimo se dobro poznatim putem, automobil kao po navici lagano seče krivine.

Ne brinemo o tome da li će nam neko doći u susret. Veća je verovatnoća da na ovom putu susretnete neku zverku nego automobil.

Nema nafte, nema benzina, a na put se kreće samo iz nužde i kad se za velike pare, "ispod ruke", nabavi neki litar dragocenog goriva. E pa, baš ta nužda je i nas naterala da "skrpimo" pare za dvadesetak litara benzina i krenemo.

Ja moram da se vratim u Beograd pošto me čekaju važne obaveze, one od kojih zavisi ostatak života. Moram da završim srednju školu, položim maturu, upišem fakultet. Za mesec dana napuniću 18 godina, ali niko sad ne misli o tome...

Trebalo je da ovo bude posebna, najlepša godina života, kad prelaziš u svet odraslih, a još si dovoljno dete da se raduješ novom danu. Trebalo je da putujem negde u inostranstvo na ono čuveno i toliko iščekivano matursko putovanje, da polažem vozački ispit i spremam se za prijemni na fakultetu.

Trebalo je da 1992. bude jedna lepa i vesela godina, ali evo me ovde, s roditeljima i sestrom u našoj jedinoj pokretnoj i nepokretnoj imovini, u starom, vernom automobilu koji nas vozi ka vojnom aerodromu.

Uzbuđena sam i pomalo uplašena pošto ću prvi put sesti u avion, ali to je sad jedini bezbedan način da se vratim u Beograd gde sam prošle godine, kao izbeglica, otvorila novo poglavlje svog života.

Desilo se ono što su svi razumni i dobronamerni ljudi odbijali kao mogućnost. Počeo je rat u Bosni! Put, kojim su tokom 1991. ka Srbiji prošle hiljade izbeglica iz Hrvatske, nije više bezbedan.

Iako svi i dalje ne želimo da verujemo da će biti još gore, strah se uvukao među ljude. Svesni su da bez sigurne veze sa Srbijom, Krajini nema opstanka. Milion je pitanja u vazduhu – kako obezbediti hranu, gorivo, lekove, struju, telefonske veze, kako spojiti razdvojene porodice...

I baš u jeku tog sumornog iščekivanja, kao da se ništa ne dešava, ja sam rešila da iskoristim prvomajske praznike, dođem iz Beograda i, bez obzira na radost zbog ponovnog susreta, zadam glavobolju roditeljima.

Avion koji, uprkos riziku, još uvek leti iznad Bosne i daje bar neku nadu prestravljenom narodu, sad je jedina šansa da izbegnem posledice svoje brzoplete odluke.

U grozničavom iščekivanju, vešto prikrivanom strahu i žalu zbog skorog rastanka, stižemo na aerodrom. Sunce je sad već jako i nemilosrdo peče na ravnom, brisanom prostoru u blizini piste na koju bi trebalo uskoro da sleti naš "spasitelj".

Čujem svoje srce koje mi uporno govori da ne idem nigde

Mnogo je ljudi, raste vrućina i napetost, svi pokušavaju da zauzmu što bolju poziciju iako nas uveravaju da postoje spiskovi i da će svi koji su na njima, ući u avion. Biće još letova, obećavaju, ali niko u to ne veruje! Svi bi da budu u prvom, najsigurnijem!

U tom uzavrelom guranju, u žučnim raspravama koje povrememo prete da prerastu u sukob, ja čujem samo svoje srce koje mi uporno govori da ne idem nigde, da pobegnem sa piste koja smrdi na kerozin i vratim se onim rascvetalim voćkama...

Buka mi prekida misli, masa kreće, ljubim roditelje i sestru i za par minuta sam u avionu. Guraju me sa svih strana, ali dobro se držim i pokušavam da pronađem neko sedište. U trenutku zabrinuto shvatam da ga nema.

Strahujem da će sve nas, koji stojimo u prolazu, izbaciti napolje, ali to se ne dešava. Guramo se kao u gradskom prevozu, držimo rukama za prtljažni prostor iznad sedišta i shvatamo da ćemo tako "leteti" do Beograda.

Dok zbunjeno obuzdavam strah, kroz glavu mi prolaze scene iz filmova. Prelepe stjuardese koje demonstriraju kako da vežete pojas, uz osmeh poslužuju kafu, piće i hranu, ljudi koji ćaskaju i radoznalo gledaju kroz prozor, dečji smeh, ljubazni glas pilota... Cinično se smešim gledajući ovaj metež oko sebe. Pa zar će mi prva vožnja avionom ličiti na onu svakodnevnu muku u pretrpanim beogradskim autobusima?! Baš sam neki baksuz!

Zvuk avionskih motora prekida žamor i dozivanje. Polećemo! Bez vezivanja pojaseva, bezbednosnih procedura i obaveštenja, bez kapetanovog pozdrava i osmeha doteranih stjuardesa.

I oni što sede i mi koji stojimo, uplašeno i bez glasa, čekamo trenutak da avion dostigne potrebnu visinu. Da li zbog adrenalina ili ljudskih tela koja su me gotovo pritiskala, tek nikad nisam lakše "preživela" uzletanje. Koliko je taj trenutak ustvari neprijatan, gle ironije, shvatila sam tek godinama kasnije kad sam sela u avion kao sav normalan svet.

I uvek kad putujem avionom setim se tog leta iznad uzavrele Bosne i smešim se pomalo dok u udobnom sedištu vezujem pojas....

Elem, uprkos neobičnom iskustvu, vratila sam se onog maja 1992. bezbedno u Beograd i nekako nastavila svoj život. Završila sam srednju, položila maturski ispit baš na svoj osamnaesti rođendan, uspela da upišem fakultet.

Ipak, moji mali, ljudski, obični uspesi bili su u senci kolektivne nesreće koja nas je snašla. Sukob u BiH postajao je sve opasniji i krvaviji, a Krajina i čitav zapadni deo Bosne ostali su odsečeni, prepušteni sami sebi.

Informacije koje su "probijale" blokadu bile su uznemirujuće, tragične, tužne. Smenjivale su se vesti o borbama, poginulima, proteranima, nestašicama hrane, lekova, goriva, a onda je stigla i ona najtragičnija. U Banjaluci je, zbog nedostatka kiseonika, umrlo 12 beba. Niko nije čuo vapaje njihovih roditelja. One koji su nam negde daleko krojili sudbinu nije bilo bilo briga što se na kraju 20. veka, u srcu Evrope, umire bez razloga i smisla.

Ja sam vodila svoj "rat", prestravljeno osluškujući šture vesti koje su stizale iz Krajine, sa ratišta o kojima do juče nisam ništa znala. Živela sam za telefonske razgovore sa roditeljima koji su postali toliko retki da sam ih gotovo sanjala. Bili smo bolno razdvojeni, a moji uspesi nisu vredeli ništa kad ih nisam mogla podeliti s porodicom.

Sećam se vrlo dobro trenutka kad smo konačno, posle mesec-dva, uspeli da se čujemo. Radosno sam im saopštila da sam upisala fakultet, a onda me je rasplakalo njihovo pitanje – koji?Plakala sam zato što mi je bilo jasno da su to trenuci koje smo morali provesti zajedno, oni koji se dešavaju jednom u životu i ne vrede isto bez podrške ljudi koje volite. Zauvek smo propustili tu priliku!

Ali život ide dalje i ne mari za naše propuštene prilike. Tragična sudbina banjalučkih beba bila je tačka pucanja. Svima je bilo jasno da bez kopnene veze sa Srbijom nema opstanka za Srbe s one strane Drine. I ta veza je morala da se uspostavi, bez obzira na sve!

Bila sam u autobusu koji je među prvima prošao novim "putem života"

Vesti o sukobima u Posavini, o ofanzivi od čijeg je ishoda zavisilo sve, pratila sam bez daha, sa zebnjom, ali i nadom da ću uskoro ponovo videti svoju porodicu. Nisam mnogo razmišljala kad je konačno stigla informacija da je Koridor probijen! Iako sam znala da ću ponovo izbezumiti roditelje, bila sam u autobusu koji je među prvima prošao novim "putem života"!

Sećam se da je bio poluprazan, neobično udoban, s klimom i televizorom (što baš i nije bio standard tih godina i na toj relaciji). Sećam se i da, u onoj mladalačkoj ludosti, nisam osećala nikakav strah dok smo tek napravljenim makadamom sporo napredovali kroz šumu u blizini granice sa Hrvatskom.

Tragovi teških borbi videli su se na sve strane, prvi put sam videla kuće gotovo porušene od granatiranja, ali moje srce je pevalo, radujući se susretu sa onim zbog čega se živi – porodicom, poznatim ljudima, mestima,mirisima...

Prošli smo bezbedno, verovatno nesvesni rizika kojem smo bili izloženi, ali tako je to u ratu. Kriterijumi padaju daleko ispod onih koji važe u normalnim vremenima!

Da nije bilo tako, verovatno ne bih toliko uživala u naredna dva meseca koja sam provela u Krajini bez struje, kupatila, u stalnoj opasnosti od granatiranja i strahu da će tanana veza sa Srbijom ponovo biti prekinuta.

Bila sam srećna što sam s porodicom, doduše s malim zakašnjenjem, proslavila punoletstvo i upis na fakultet. Moji uspesi konačno su dobili smisao. Radovali smo se malim stvarima – torti koju smo uspeli da napravimo bez miksera, radiju na baterije koji nam je bio "prozor u svet", mirisu kafe koji se, posle meseci nestašice, konačno širio kućom. Bili smo zajedno i jedino je to bilo važno!

Povratak u Beograd odlagala sam koliko god je to bilo moguće, ali stigao je oktobar i morala sam na fakultet. U suzama i sa preteškim torbama, ukrcala sam se u prepun autobus. Nije nimalo ličio na onaj kojim sam stigla i znala sam da me čeka naporan dan. Beograd je bio daleko, predaleko!

Sporo smo napredovali, onako pretpani, zbijeni, u zagušljivom autobusu koji je pamtio bolje dane, ali kretali smo se i to je jedino bilo važno. Uz povremene pauze, u sumrak stigosmo do Koridora. Da li od umora ili od strepnje, tek u autobusu je vladala neka sablasna tišina.

"Ne može dalje, nije bezbedno"

Nemo smo gledali kroz prozore, nestrpljivo brojeći metre makadama. Samo da prođemo što pre! Ali, nismo prošli. Stali smo na barikadi koju je postavila vojska. Ne može dalje, nije bezbedno! To je bilo jedino objašnjenje koje smo dobili te teške, mračne, posavske noći.

Izlazili smo, ulazili, osluškivali, pokušavali da procenimo koliko su daleko detonacije koje su se povremeno čule. U mraku, među preplašenim ljudima, vladao je neki čudni mir. Kao da niko nije smeo da izgovori ono čega smo se svi bojali. Gde smo, na čijoj teritoriji, hoćemo li dočekati jutro?! Sati su bili predugi, teški, ali dočekali smo i to jutro koje je donelo olakšanje. Baš onako kako smo stali, tako smo i krenuli dalje, bez mnogo objašnjenja.

Na autobuskoj stanici u Beogradu čekali su nas izbezumljeni rođaci. Izlazili smo pomalo posrćući od umora, krvavih očiju, obamrli... Vukli smo torbe iz kojih se širio neprijatan miris zato što su bile prepune mesa, sireva, svega onog što su nam spakovali skoro dva dana ranije. Nismo ni mi verovatno mnogo bolje mirisali.

Bio je 7. oktobar i tek kasnije smo saznali da su se baš te, "naše" noći, vodile završne borbe za Koridor. Srpske snage su ušle u Bosanski Brod, hrvatske povukle preko mosta na Savi, a "put života" je konačno bio bezbedan.

Prošla sam Koridorom još nekoliko puta i uvek iznova bila zahvalna svima koji su se za njega borili, krvarili, koji su tu zauvek ostali. Bila sam toga bolno svesna i onog avgusta 1995., u tužnoj koloni koja se slivala ka Srbiji.

Prošle su godine, stasale generacije koje se ne sećaju rata, koje do Banjaluke putuju najbržim putem, preko Hrvatske. Radujem se zbog toga, ali u ime svih nas kojima je Koridor zaista bio put života još jednom kažem – hvala onima koji su nam ga podarili! Neka je večna slava svima koji su na njemu zauvek ostali!