Kako smo svi postali loši vozači i selektori

Znate sigurno kako izgleda portret lošeg vozača: on steže volan, napreže mišiće dok vozi kola i sav znojav izlazi iz automobila, zato što pokušava da svojom snagom pomogne mašini, odnosno da nadomesti nedovoljnu sposobnost upravljanja automobilom.

Dobar vozač, suprotno, zna da je za vožnju savremenih kola potrebno dosta pažnje, nešto malo refleksa i – gotovo nikakva snaga. Savremeni automobil i pisac ovih redova vozi vrhovima ručnih i nožnih prstiju bez ulaganja ikakve prevelike snage.

Ako situaciju sa lošim šoferom prenesemo na situaciju sviju nas u protekloj godini, onda dolazimo do sasvim sličnih okolnosti. Naprezali smo se, znojili, i mahom okretali tuđe pedale, preciznije rečeno okretali smo pedale van naših domašaja.

Počela je infekcija najpre u našem okruženju, a mi smo počeli da ulažemo nerealnu snagu (koju je diktirao strah) da i mi sami doprinesemo da ona nikako ne prodre u našu zemlju.

Onda je pandemija zakucala i na naša vrata. Uplašili smo se pa smo počeli da se ponašamo kao da je Krizni štab epidemiologa neki naš fudbalski tim a mi njegovi navijači. "Kako su samo mogli ovo da odluče?", "Nije li smešna ova poslednja mera?", "Sve je svakako zakasnelo" i slične izjave koje sam čuo, neodoljivo me podsećaju na izlive navijačkog stresa: "Kako je ovog levaka mogao da stavi u tim?", "Kako smo mogli da igramo tako povučeno?", "Zašto smo sredinu terena olako prepustili protivniku?" i slično.

Zamišljanje virusa sa zloslutnim pipcima

Onda smo zasuti previše stručnim eksplikacijama o samom virusu: od čega je sastavljen, kako prodire u naš organizam, kako dovodi do prevelikog imunog odgovora koji u većini slučajeva ubija pacijenta - i gotovo da nije bilo onog ko, zatvarajući oči, u stresu nije zamišljao virus sa svojim zloslutnim pipcima.

Ulazi u njegov organizam, kači se za resice ždrela (vidi te svoje resice, ružičasto-crvenkaste, slika je življa od kolor doplera). Njegov, to jest naš, organizam počinje da se brani, a onda situacija postaje sve teža i skori kraj već je na vidiku...

Svako se nakon ovog "scenarija" budio u znojavim čaršafima, a oni najlabilnijeg samopouzdanja nikako nisu uspeli da prepoznaju manjak sopstvene kuraži i odvoje ga od potencijalnog (i nedokazanog) nedostatka antitela koja jedina mogu da odgovore na napad virusa...

Evo nas, tako, u sadašnjem vremenu. 

Dok pišem ovaj tekst je 1. januar 2021. godine. Jadni i namučeni pojedinac već je dobio nove pedale koje mora da okreće, a one se zovu vakcina. Upoznao je taj mučenik koji liči na svakog od nas pomalo, sve o različitim tipovima cepiva, previše revnosno je odmerio rizike i koristi, odabrao svoju omiljenu vakcinu i sad se brine kada će i kojim tempom ona stizati u naše krajeve, zamišljajući kako je najzad stigao do svoje omiljene vakcine koja mu se ubrizgava odsečnim pokretom medicinske sestre koja duboko zariva iglu u njegovu levu mišicu...

Pred nama još teških dana 

A onda se budi iz ko zna kojeg po redu ružnog sna. Opet je okretao pedale van njegovog domašaja. Niti je taj pojedinac pregovarao o vakcini, niti bilo šta može da promeni na tom nestabilnom tržištu, gde potražnja višestruko nadmašuje ponudu, niti on može da vozi avion koji donosi spasonosno cepivo.

Zato ponovo nalikuje navijaču i nemoćno uzvikuje parole: "Eno, u Izraelu su već vakcinisali milion ljudi", "Eno, neke zemlje su se odlučile da prihvate samo jednu vakcinu, pa ne lutaju okolo", "Treba imati više poverenja u stare vakcine, ili možda u nove..."

A pred nama je još devedeset teških dana - najmanje. Imamo li snage da do proleća nabavku vakcina prepustimo onima koji oko nje pregovaraju i kupuju je u ime svih nas? Imamo li snage da ne zamišljamo virus i ne dodajemo mu ljudske karakteristike oličene u podlosti i prepredenosti? Imamo li snage da svi ostanemo stručnjaci u profesijama za koje smo učili škole, a da borbu protiv epidemije prepustimo onima koji su za to učili škole? I na kraju: kada se sve završi - jer kraj je na vidiku - da li ćemo imati snage da sve zaboravimo?

Čini se da će kvalitet zaborava direktno zavisiti od potrošene snage u okretanju pedala van našeg domašaja.