Ne pišem naslov da ne budem njegov talac

Danas nikud bez naslova.

Nekad nije bilo tako. U stara vremena, kada su se na papiru, kitnjastim rukopisom, pisala daleko ozbiljnija pisma nego danas, nije bilo naslovljavanja. Pismopisac je stavljao datum i ispod njega odmah „Mnogopoštovani gospodine..."

Ni naslovljavanje umetničkih dela nije bilo uobičajeno - vekovima u prošlosti. Danas zbog toga moramo čak da falsifikujemo ili pripisujemo naslove starim književnim delima da bi ih prilagodili današnjim čitaocima ili gledaocima.

Ne moramo ići mnogo dalje od antičkih vremena. U vreme Dionisija, takmičenja tragičara, nije bilo naslova komadima koji su se takmičili. Publici se najavljivala predstava kao „Prva Sofoklova drama iz tebanskog ciklusa" ili kao "Treća Euripidova drama o Ifigeniji na Tauridi".

Kasnije su se ovi ne-naslovi prilagodili u doba helenističkog bibliotekarstva u šifre koje su bile nalik bibliotekarskom broju, pa se Euripidova tragedija "Ifigenija u Aulidi" zvala""Ifigenija aulidska", a tragedija "Edip na Kolonu", "Edip kolonski".

Tako je bilo sve do vizantijskih vremena kada u istočnom svetu počinje moda naslovljavanja. Naporedo s tim, ova moda ustanovljava se i u Veneciji i Padovi, na Zapadu.

Otad pa do danas, nikud ne treba mrdnuti bez naslova. Naslov je suma naših napora da napišemo dva reda, ili jednu amatersku pesmu, ili dopis opštinskoj inspekciji, ili izjavu u policijskoj stanici nakon nepriličnog okupljanja u pandemijska vremena...

Zašto imamo potrebu pa i obavezu da u toj meri svakih nekoliko povezanih reči naslovimo? Naslov je vrsta zadovoljavanja sujete. On ne zahteva mnogo pismenosti (barem se tako čini mnogima) jer se sastoji od svega jedne ili nekoliko reči.

Naslov je zapravo u većini slučajeva, sažeto upozorenje. "Ne dirajte naš parkić!" "Čiji je naš novac!?", "Dalje ruke od naše ulice!". Otud je vrlo dobra demonstracija volje, kohezije, pa i hrabrosti koja ne zahteva otvorenu borbu i moguće telesne patnje i povrede.

Međutim, čak je i ovakva vrsta naslovljavanja pomalo prevaziđena. Današnji čitalac tabloida zahteva zavirivanje u nečiju privatnost, mimo svih upozorenja ili moralnih skrupula. Zato su naslovi obično prostoproširene denuncijacije. "Influenserka zapalila internet.

Pogledajte šta je uradila. "Ili voditeljka se skinula. Vidite gde smo joj našli tetovažu". Umesto svega tri ili četiri reči, sada u naslovima lažnih vesti imamo po dve pa i više rečenice. Poslednja rečenica obavezno mora da bude započeta upućivanjem u intimne detalje ili "zabranjeno voće".

Šta se može očekivati u budućnosti, teško je kazati. Jedno je sigurno: teror naslovljavanja besmislenih paškvila neće nas olako napustiti, a protiv njega nije na pomolu vakcina

Možda, samo možda u nekoj dalekoj budućnosti, potpuno nestane tekstova ispod naslova. Naslovi će se proširiti u kratke tekstiće, neće voditi nikud, niti ukazivati ni na šta. To će valjda biti kraj.

Tako ćemo se barem rešiti terora naslova.