Čitaj mi!

Bauk degenerisane umetnosti još kruži

Ovih dana ponovo sam čuo jedan strašni pojam: "degenerisana umetnost" (Entartetekunst). Olako je ispaljen u javni prostor, kao što se to čini s rečima u našoj sredini.

Mnogi ne znaju šta pojam "degenerisane umetnosti", znači ni to ko ga je smislio. Prvi put su ga upotrebili nacisti kada su u Minhenu od 19. do 30. jula 1937. napravili prvu izložbu "Degenerisane umetnosti". 

Bila je to parada nacističke propagande, koja je tada mnogima bila impresivna. Na jednom mestu, nacisti su skupili sve radove modernih umetnika (tvrdili su mahom Jevreja) koji su im pali ruku. 

Izložba je bila izložena u nekoliko salona. Sva izložena dela bila su predstavljena tako da se izvrgnu javnom ruglu. Kokoškina dela bila su nabacana kao u podrumu. Pored Kirhnerovog dela Vojnički autoportret stajao je jedan "savršeni" portret iz Pompeje, ne bi li se primetilo koliko umetnik nije znao ništa o portretu i proporcijama ljudskog lica. 

Uz neka apstraktna platna stajao je kustos-nacista koji ih je svakih nekoliko minuta okretao da bi se videlo da ni s jedne strane ne govore ništa. Kraj ponekih dela na izložbi "Entartetekunst" bile su izložene i mazarije duševnih bolesnika, pa je i neobrazovana publika mogla "jednostavno" da ih uporedi. 

Ispisane su i cene po kojima su slike prodate muzejima, što je trebalo da pokaže kako su se u periodu opšte bede umetnici obogatili na račun naroda…

Bila je ovo umetnička kritika kakva nikad, ni pre ni kasnije nije ispisana. Nacisti su verovali u savršeno, mahom grčko i helensko, preslikavanje stvarnosti, ulepšano do potpunih proporcija atleta. 

Nova nordijska umetnost trebalo je da slavi natčoveka, a to znači njegovo božansko arijevsko telo, kao i porodicu, koja je na žanr-slikama nacističkih slikara predstavljana kao vrhunac seoske i narodne idile, sa složnim roditeljima, poslušnim ćerkama sa plavim pletenicama i ratničkim sinovima.

Nacisti su bili skorojevići i umetničke neznalice – ali su krili i jednu veliku, stidnu tajnu.

Većina "osramoćenih" eksponata završila je u privatnom vlasništvu samog vrha nacističkih funkcionera. Kako se moglo dogoditi da nešto "tako nakaradno", "tako protivno idealu nordijskog čoveka" postane deo kolekcija koje se ljubomorno čuvaju i čak, na kraju rata, sele sa svojim vlasnicima, kao deo najvrednijeg porodičnog blaga?

Neki kažu, i u tom smislu nisu u krivu, da su nacisti čuvali dela modernih ekspresionističkih slikara kao menice koje, po njima nakaradni zapadni trgovci umetninama hoće da unovče. Ipak, novija istraživanja upotpunjena iskazima koji nisu bili ranije poznati, govore da su najveći kolekcionari među nacistima na neki podmukli način voleli ova dela i gledali ih u tajnosti skoro svakodnevno. 

Sve je to ličilo na zabranjenu ljubav, na stidno sagrešenje, na susret sa anđelom ili đavolom. Zamislite nacistu: odeven u smeđu uniformu, sa lakovanim čizmama koje blistaju kao ogledala. Od glave do pete pedigriran je novijom istorijom: sedeo u prvom redu na Kongresu svenemačkog ujedinjenja desnice, prvi bacio kamen u izlog za vreme "Kristalne noći", prvi došao da uhapsi osramoćenog Gregora Štrasera i sl. 

Takav nacista iz podruma svoje kuće, u vreme kad mu porodica nije tu, iznosi Kirhnerov Vojnički autoportret, postavlja ga uza zid i gleda ga s gađenjem, ali i s nekim divljenjem, koje bi samo psihijatri mogli da objasne. Onda se čuje zvono na vratima: žena opisanog naciste, inače vatrena pobornica nacizma, s njihovo petoro dece vraća se kući, pa on umetninu, kao da mu je ljubavnica, mora da smota i žurno odnese u podrum…

Najbolje je da i preko ove scene, koju sam opisao prema uzorima iz dokumenata, ponovo padne zaborav, a svi koji olako izgovaraju izraz "degenerisana umetnost" dobro razmisle u kom kontekstu ga koriste.

broj komentara 3 pošalji komentar
(nedelja, 01. nov 2020, 15:25) - Vesna K. [neregistrovani]

Bravo Gatalica

Dobar tekst, hrabri argumenti. Umetnost se odavno ne gleda kao produkt "genijalnog uma", poslednji put u Renesansi. Umetnost ima veze sa drustvom, komunikacijom, izrazom, predstavom o svetu i podizanjem zavese ispred sveta kao teatra mundi. Ako se tu u tekstu misli na karikature u Staroj kapetaniji, one su morale da ostanu nedirnute. Da li su one umetnost ili ne, to je potpuno nebitno. S moje strane nisu, ali su deo potrebe u jednom drustvu da se prikazu sadrzaji koji se otimaju verbalnoj komunikaciji. I to je vec jako mnogo!

(ponedeljak, 26. okt 2020, 19:53) - Ђурађ Ходочасник [neregistrovani]

Немачки апсурдизам

У Немачкој је већ одавно традиција да се постављају теорије, које су саме по себи противречне. Ово је одличан пример за то: ако је нешто изопачено и болесно (што прва реч значи) како то може бити уметност? Уметност може бити само продукт генијалног ума, или не? Ако је неко психички болестан и ствара нешто што изражава ту болест, то онда није уметност? Одлучите сами!
У историји уметности последњих неколико векова се нажалост често третирају дела створена само за идеолошку пропаганду као нешто посебно и вредно, а уствари се ради само о реклами за продају неке идеологије. Рекламе за мене нису уметност.

(ponedeljak, 26. okt 2020, 09:53) - Goran [neregistrovani]

Pogled iz drugog ugla

Meni se, naprotiv, čini da se bilo kakva figuracija u slikarstvu i vajarstvu, realizam, arhitektura sa klasičnim principima i postulatima, stavlja na stub srama. Proglašava za kič, neinventivnost, banalnost, dekadenciju. Naravno, ne sporim domete moderne umetnosti, ogromni su, ali tolika isključivost prema umetničkom stvaranju na klasičnim principima je takođe vrlo rigidna i uvredljiva.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">