Napustio nas je čovek sa više od tri dimenzije

Kada sam davno upoznao Harvuda, kazao mi je: ne čitam i ne ocenjujem rukopise i ovo je moja elektronska adresa – nikom je ne daj. Do danas mu nisam poslao nijednu svoju knjigu na ocenu i – nikom, evo do piščeve smrti, nisam dao piščevu elektronsku adresu.

Studenta svetske književnosti na vreme nauče da pisac i njegovo delo nikako ne stoje u jednostavnom ili jednosmernom odnosu.

Ako je pisac dobričina, ne piše samo o dobričinama, jer se u literaturu meša mašta, a dobro delo pravi se po strogim zakonitostima sadržine i forme koje određuje sam pisac. Ipak, kada pogledam Harvuda i njegovo delo, a i pisca i delo sam dobro poznavao, rekao bih da svaka drama ovog autora liči na njega samog.

Najpre čovek: Harvud je bio od one vrste ljudi koji uvek u nešto sumnja. Kada svi kliču i odobravaju jednom čoveku ili narodu, on sumnja da tu prste plete nekakva ideologija; kada svi napadaju i satanišu jednog čoveka ili čitav narod, on po pravilu staje na njegovu stranu, jer sumnja da neko može biti toliko loš.

U slučaj nas Srba, to je bilo presudno. Vele da je upravo on bio osoba koja je presudno uticala da se Srpski PEN centar grkih devedesetih ne izbaci iz organizacije Međunarodnog PEN-a.

Zbog toga smo ga proglasili prijateljem Srba, dali mu počasno članstvo u SANU, a on nikad nije došao da te počasti primi. Bilo je porodičnih muka u domu Harvudovih; dva ili tri puta u poslednjem trenutku je odbijao pozive da dođe u Beograd, ali mi se čini da on ove nagrade nije želeo da primi, jer nas nije branio zato što je hteo da ga hvalimo, već zato što veoma nalikuje svojim junacima.

A Harvudovi dramski junaci? O njima vredi ispričati priču. To su plemeniti ljudi: i kada progone i kada se brane. Vole i porodicu, i domovinu, i čast, a nešto u tom trojstvu uvek zaškripi i sukobi se, nigde drugde do u njima samima.

Ne mogu da opišem tuđa osećanja kada sam izlazio nakon gledanja Harvudovih drama, već jedino svoja. Kad Emi Štraube, sekretarica Stiva Arnolda i dete palog heroja u borbi protiv nacizma, u drami "Na čijoj strani" stane na stranu naci-dirigenta Furtvenglera i zavapi: "Ne možete tako pričati s maestrom, on je veliki umetnik" srce mi zastane, nešto kao da me uhvati za gušu: vidim ljude, i na pobedničkoj i na poraženoj strani, u svim svojim dimenzijama - kojih je daleko više nego tri!

Izađem iz pozorišta i kažem sebi: ovo je pisac koji teži istim idealima kao i ja, a on nije pročitao nijednu moju knjigu. Držim se obećanja s početka prijateljstva: nisam Harvudu poslao nijedan rukopis, niti ijednu svoju knjigu – evo, do njegove smrti.

Sve pomalo nalikuje situaciji u njegovim komadima. Nikom, za Harvudovog života, nisam dao ni elektronsku adresu. Sada se preselio na drugu. Tamo nema elektronske pošte i niko ne čita tuđe rukopise... Ono što je za sobom ostavio čovek Harvud, već je deo pozorišne klasike, svuda čini se – osim u Beogradu.

S velikim uspehom igrali smo njegovog "Garderobera", njegovu dramu "Na čijoj strani" (Ljuba Tadić i Petar Kralj, oduševili su i samog autora), njegov "Kvartet" (sa maestralnim Ivanom Bekjarevim, u produkciji autora ovog teksta), njegove "Državne službenike" (sa izuzetnim Borisom Komnenićem u naslovnoj ulozi).

Ali, moda se promenila.

Trenutno se u Beogradu ne igra nijedna Harvudova drama. Njegovi "ljudski" i u osnovi klasični komadi ne uklapaju se u trenutno vladajući i rekao bih diktiranu teatarsku modu provociranja najstidnijih osećanja publike. Harvud ne provocira sa scene, Harvud ne izigrava lažnog revolucionara, on nije zabrinut ni za koga bez pokrića. Harvud nikako ne pripada ovakvom političko-socijalnom pozorištu.

Uprkos tome, moram da pitam: kada ćemo ponovo gledati Harvuda u Beogradu?