Novi početak: ima li išta lepše

Nikad neću zaboraviti noć kada je Slobodan Milošević priznao izborni poraz. Izašli su vanredni brojevi mnogih dnevnih novina, kao kada je dve decenije ranije umro drug Tito. Ljudi su izašli na ulice, svi su se veselili i pozdravljali. Dan kasnije, svi danas pokojni ili penzionisani akteri političke scene obećavali su novi početak. Šta se posle zbilo znamo. 

Sada se na jednom takvom novom početku nalaze narodni prvaci u Podgorici. Ovo su dani koji se nikada ne zaboravljaju. Brišu se razlike, političari (neskloni da pokazuju lične emocije) iskazuju svoje najbolje: lako se dogovaraju oko veoma normalnih i ljudskih načela. Krenućeod nule. Ovo je novi početak. Čekali smo ovo trideset jednu godinu...

U čemu je problem sa novim počecima? Kada je reč o pojedincu i njegovoj okolini sve može nekako da se složi. Novi početak, novi život, novi posao, nove perspektive. Kada je reč o društvu, to je daleko teže. 

Pogledajmo kratki istorijat novih početaka u dvadesetom veku i ovom stoleću. Nakon prvog svetskog rata, nije bilo novog početka. Zemlje pobednice propisale su stroge kazne poraženima. Pobednici su vidali rane, dobijali dividende i ratne reparacije, a poraženi su stiskali usnice i čekali novi rat. 

Kako se on završio znamo. Nemački narod prošao je kroz vrata pakla u času kada je 1945. počeo preobražaj i denacifikacija. Obični ljudi, koji su bili krivi što su slabi i povodljivi, bombardovani već dve godine i potpuno moralno iscrpljeni, morali su da prođu kroz najbliži koncentracioni logor i vide sve užase (ni deca nisu bila isključena), da potplate jednog Jevrejina koji će potvrditi da nisu učestvovali u antisemitskom progonu, da popunjavaju formulare i tvrde da nikad nisu pomagali odbeglim nacistima zvanim "vampiri". 

Ali onda je nastupio Maršalov plan i krenuo je novi početak. Nova 1949. već je ličila na telo sa ranama iz kojih više ne curi krv; nova 1950. gotovo kao neka godina iz ranih tridesetih... Godine 1951. nemački pijanista Vilhelm Kempf počinje da snima ciklus svih Betovenovih sonata. U svoj dnevnik piše: "Ponovo mogu da mislim o Betovenu". 

Novi početak imali su 1945. i jugoslovenski narodi: bratstvo i jedinstvo, emancipacija žena, opismenjavanje, industrijalizacija, vakcinacija dostupna svima, radne akcije, žuljevi na rukama akcijaša... Ovaj dan imao je svoju noć: hiljade streljanih bez pravog procesa, fudbalski tereni poravnati i zatravnjeni na grobnicama streljanih, strah od svakog šuma na hodniku, kućno zvonce kao jerihonska truba... Ko zvoni, prijatelj ili progonitelj?

Prošlo je potom skoro trideset pet godina.

Treći novi početak: ponovo Nemačka. Dan je 6. novembar 1989. Te večeri pada berlinski zid. Istočni Nemci prelaze s povorkom "Trabanta" nemačko-nemačku granicu u Berlinu. Sve prebegare zapadnonemačke banke časte sa sto zapadnonemačkih maraka...

Jugoslovenski početak iz 1945. završio se ustavnim promenama iz 1971. godine i nacionalnim socijalizmom koji je odveo u građanski rat; nemački početak iz 1948. završio se hladnim ratom i podelom Berlina; početak iz 1989. stavio je kraj na humani kapitalizam sa socijalnim likom i označio početak oštrozubogslobodnog kapitalizma; srpski novi početak iz 2000. označio je smrt jednog premijera i početak nesigurnog kretanja kroz 21. vek koje i dalje traje. 

Šta čeka Crnogorce na njihovom novom početku u 2020. godini?

Gledajući po istoriji novih početaka, ništa dobro. Društva koja su dugo provela u nekom sistemu koji ih je ranio, podelio ili bacio na kolena, novi početak moraju da dožive i prožive i na socijalnom ali i na pojedinačno psihološkom planu. Ovo drugo daleko je teže, jer treba zaboraviti sve do tada, promeniti navike i početi od sebe samog u uskraćivanju prava da bi svima bilo bolje. 

Ipak, nemojmo Krivokapića, Bečića i Abazovića danas buditi iz opojnih snova. Bez novog početka nema ni kakvih-takvih promena; bez novog početka nema ulaska u novu eru, novu etapu življenja naroda. Ma koliko da se ona pokaže bolnom i neizvesnom koliko i prethodna, ova promena ipak označava začetak jednog drugog vremena bez kojeg nema pomeranja kazaljke sata ni za jedan sekund. 

Sreća je retka biljka koja se teško gaji. Često je bolje uživati u jednom danu, nego mnogo očekivati od nastupajućih godina. Siguran sam da ako ovako nastave Krivokapić, Bečić i Abazović imaće o čemu da pomisle na samim krajevima svojih života, pa makar to trajalo koliko život leptira: od ponedeljka do srede.