Nastava u školi ili od kuće, kako smo odgovorili na anketu

„Nastava počinje u junu.“

„Hoće li đaci od septembra u klupe ili pred televizore?“

„Šarčević: Neće biti povratka u škole, menja se Pravilnik o ocenjivanju.“

„Đaci će ipak ići u školu, ali ne svaki dan...“

Svi naslovi u vezi s novostima iz sfere obrazovanja, a bilo ih je proteklih meseci u zavidnom broju, sa približavanjem prvog septembra, sažimaju se polako u informaciju da će učenici ipak u školu ići, uz poštovanje zaštitnih mera zbog koronavirusa, i to oni čiji roditelji tako odluče. Ostalima sleduje TV ili internet nastava. 

Tim povodom, poslali su mi anketu iz škole.

Moja ćerka jedva čeka (i to već mesec dana jedva čeka) da krene u sedmi razred.

Na formularu su najpre uobičajena pitanja o razredu, odeljenju, razrednom starešini...

Zamišljena buljim u anketu u kojoj se traži izjašnjavanje o tome da li se slažem da moje dete pohađa nastavu u školi.

Jedno pitanje. Dve mogućnosti. Prosto. Kratko. Jasno:

„Molimo Vas, opredelite se za jednu od ponuđenih opcija:

– Opredeljujem se da moje dete pohađa nastavu u školi prema merama epidemiološke prevencije.

– Opredeljujem se da moje dete pohađa nastavu onlajn (RTS lekcije) uz dodatne konsultacije u školi sa nastavnicima.

Samo jedan klik i gotovo!“

Ali ja bih na to jedno, uzvratila sa mojih najmanje 100 pitanja. Verujem, kao i mnogi drugi roditelji.

„A koliko će tu biti časova dnevno?“

„Da li će čas trajati stvarno 30 minuta?“

„A kakve maske će nositi nastavnici?“

„Kakve će biti kazne za nenošenje maski (i za učenike i za nastavnike, tetkice, pripadnike obezbeđenja...)?“

„Koliko traje veliki odmor, hoće li stići moje dete da jede? I u kakvim uslovima?“

„Čime će se dezinfikovati prostorije škole i koliko često?“

„Šta ako je moje dete alergično na sredstva kojim se dezinfikuju školske prostorije?“

„Pošto roditelji obezbeđuju maske, da li treba da obezbedimo i sapun i ubruse zbog češćeg pranja ruku?“

„Da li će mi se dete zamoriti od svakodnevnog dosađivanja kada krene u školu, kada ga budem instruisala i zatrpavala podacima o virusu, i opasnostima koje vrebaju iza svakog ćoška škoske zgrade i dvorišta?“

Da li sam ja uopšte dobar i odgovoran roditelj u odnosu na klik na „dugme“ koje odaberem u ponuđenoj anketi?

...

Naviru pitanja i dileme, umeju da odvedu i u anksioznost... Čini mi se da mi je bilo lakše kada mi je dete svečano krenulo u prvi razred.

Avaj! Mogu da listam koliko hoću, nema opcije u anketnom formularu za moja bezbrojna pitanja.

Ima samo ono: Hoćeš–nećeš

Kakofonija mišljenja i razmišljanja

Diskretno se raspitujemo kod poznanika čija deca su školarci, šta će oni da rade...

Diskutujemo s rođacima, ali i s roditeljima dece koja s našim idu u isti razred. O tome pričam, htela – ne htela, i s komšijama u prolazu...

I kad se sve sabere, tu se svašta može čuti i videti!

Uvek sam smatrala da je najbolja odluka ona koja se donese hladne glave, koja je tipa „tri puta meri, jednom seci“, koja se donosi ujutru jer je „pametnije od večeri“, i koja je potkrepljena sa što više informacija iz različitih izvora.

Elem, biće da u ovom slučaju – ta moja praksa u donošenju odluka – ništa ne valja! Samo pravi lavirint zapetljanijim i jača konfuziju.

A utiče i na zdravlje, krene nesanica, pa lek za spavanje, razmišljanja do duboko u noć, kopanje po netu, uprkos tome što znam, znam, znam, stvarno znam da internet i tušta i tma informacija, ne treba da bude nikakav pouzdani vodič, naročito ako naletite na blogove raznih pametnjakovića, životnih trenera, antivakcinaša, zastupnika teorija zavere... (bar ja tako smatram). 

Dakle, jedni neće ni pod razno da šalju decu u školu jer „posebno sedmaci iz kraja jako 'krljaju', odnosno kašlju".

Drugi odmah počnu da pričaju da će se „veliki plan ispuniti bez obzira na odluku o tome da li ćemo ili nećemo slati decu u škole“.

Treći pitaju nas za savet.

Četvrti čekaju vakciju pa će se onda opustiti...

Neki „naravno šalju decu u školu“ bez mnogo razmatranja, jer se mora živeti i sa koronom...

A moja majka – prekaljena učiteljica koja će ubrzo u penziju (na njenu žalost, jer, kako kaže, radila bi još 20 godina da može...) – jeste u nekom „ubrzanom modelu rada“. Stalno je uz računar, već je pripremila prve Pauer point prezentacije za njene trećake, ne odvaja se od mobilnog i stalno, ali stalno, nešto računa i propituje se.

„Znači, idem u školu, onda prvo čas, pa odmor, ne, ne, prvo dva časa, pa dezinfekcija, pa onda druga grupa... Ne! Da! Ček, još jednom da pročitam najnovije uputstvo... Koliko ću ukupno vremena u stvari biti u školi... Pa biću koliko treba. Ne javljaju mi se neki roditelji, ne odgovaraju na anketu... Šta ću s tim?"

Direktorka škole je zove, najavljuje nove mejlove i pripremne materijale, rasporede... Svi su u pripravnosti.

Jeste da stvar ume da bude konfuzna i puno nedoumica je na stolu, ali i interesovanje razrednog starešine moje ćerke uliva mi neku smirenost.

Vera i nada

Stičem utisak da se stvarno svi trude koliko mogu da taj posao bilo kakvog polaska u školu, urade najbolje moguće. Sastaju se školski odbori, članovi saveta roditelja se konsultuju, javljaju šta od udžbenika ne treba zaboraviti, dele lektiru u PDF-u...

Nema veze što je ona anketa kratka – razrednoj mogu postaviti svako pitanje i odgovoriće mi na sve što bude bila u mogućnosti.

Ne sugeriše ništa, poštuje svaku odluku. Ohrabruje nas da pitamo sve što želimo... Možda neki roditelji imaju drugačija iskustva.

I rešimo suprug i ja da u anketi zaokružimo opciju da ćerka pohađa nastavu u školi. Ovoga puta odluka je doneta po sistemu „u se i u svoje kljuse“.

Šta bi čovek bez date reči, bez poverenja, nade u dobro?

Na čemu bismo stajali?

Ćerka zbog odluke skače od sreće, bira na onlajn-prodavnicima novi ranac, pita stalno kada će stići novi udžbenici, traži novi laptop i mobilni... (hmm)

I naravno – već zna odevnu kombinaciju za prvi dan u školskoj klupi. I još mnogo toga... Naravno, tu su i neke trendi maske.

Meni kao roditelju, na koncu to gradivo i učenje u školi nije toliko važno, koliko mi je bitno to što će se dete uvesti u neku rutinu, u okvire i obaveze (ne preko mreže, već oči u oči sa nastavnikom). Mislim da je malo teže reći nastavniku lično da nisi uradio domaći ili pročitao lektiru nego se izviniti u Gugl učionici...  

Moja ćerka će videti, mada sa distance, drugove koje mesecima nije videla (osim na ekranu mobilnog telefona), što se ipak pokazalo nedovoljnim, jer vidim i osećam da joj nedostaje druženje s vršnjacima „uživo“.

I tako nekako rešismo da Show must go on...

Ipak, ne smatram da je neprihvatljivo to što će neki rešiti da im deca uče sa TV ekrana.

Naročito ako među ukućanima ima članova sa hroničnim bolestima, onih koji su posebno osetljivi na zaražavanje koronavirusom, ili ako će to porodicu, ili zajednicu, jednostavno činiti organizovanijom, relaksiranijom, stabilnijom.

Gde ima izbora, ne bi se trebalo mnogo žaliti, zar ne?

Na kraju, osećam se kao da mi dete kreće, u najmanju ruku, na fakultet u inostranstvu. Ovo za mene postaje događaj koji se po značaju i količini adrenalina možda može porediti sa nekadašnjim ispraćajem u vojsku.

Još da se potrudimo i da disciplina među đacima bude kao nekada u JNA.