Kako izgleda psiha čoveka bez domovine

Pojam apatrid nije postojao ni u glavama ljudi ni u ljudskoj istoriji pre krvavog i nadasve surovog dvadesetog veka. Onda je došla Oktobarska revolucija i prema nekim procenama isterala zauvek iz Rusije blizu dva miliona ljudi, bez mogućnosti da se ikad vrate.

Nije to, međutim, bilo najgore. Mnoge izbeglice dakako su postojale i pre 1919. godine, još od antičkih vremena i doba stare Atine, ali po prvi put u glavama mnogih belogardejaca i razvlašćene ruske vlastele javlja se ideja potpunog odricanja svoje domovine i prihvatanje stanja čoveka bez otadžbine koji se javno i što je još važnije privatno deklariše kao osoba koji više nije Rus i nema zemlju.

Da je reč o ozbiljnom psihološkom stanju videlo se već dvadesetih godina prošlog stoleća kada je stopa samoubistava među tadašnjom belogardejskom populacijom postala više nego visoka.

Apatrid je dakle, samo spolja osoba bez domovine. On tehnički gledano, može da uzme pasoš i državljanstvo neke druge zemlje. Prvi apatridi tokom tridesetih godina prošlog veka počeli su da dobijaju takozvane Nansenove pasoše kao međunarodni dokument koji im je zamenjivao druge papire.

Niko, međutim, nije mogao da im da dokument kojim bi umirili svoje očajno psihološko stanje. Apatrid, dakle, nije sličan izbeglici. Izbeglica se uvek nada da će rat u njegovoj zemlji stati i on se jednom vratiti u svoj grad. Apatrid nije sličan imigrantu. Imigrant je neko ko je potražio bolji život na drugom mestu i ma koliko patio za svojom domovinom, ma koliko čak vremenom i zaboravio svoj maternji jezik, on zna da je otišao zbog boljeg života i misli da će se jednom, makar u penziji, u svoju zemlju vratiti.

Apatrid vrši ubistvo zemlje kojoj pripada

Apatrid se odrekao domovine, on po svojoj odluci ne pripada nigde. Dakle, nema više pomisli o tome da bi pod bilo kakvim uslovima on u svoju zemlju mogao da se vrati, prihvati je kakva jeste, ili pokuša u njoj nešto da promeni. Apatrid je jednostavno izvršio ubistvo zemlje kojoj pripada. Prvi su to, u stanju potpunog očaja, učinili ruski apatridi, a stepen njihovog beznadežnog očaja u "Romanu o Londonu" Miloša Crnjanskog govori da je ishod njihovog životnog puta jedino ambis i potpuni očaj.

Ubistvo domovine koje apatrid čini, verovatno je nateži zločin nakon ubistva (ili potpunog odricanja) majke i oca. Poznato je da ova ubistva imaju najteže posledice po psihu čoveka, ništa manje nema ni ubistvo otadžbine.

Dakle, kada apatrid kaže da više ne pripada nijednoj naciji ili zemlji (a tu pre svega misli na svoju) on se u istom času odriče čitavog naroda, ukupne istorije svoje zemlje na kojoj je stasao, na kraju i maternjeg jezika kojem samo ime kaže da smo ga naučili od majke.

Mnogi apatridi danas samo glume apatridstvo da bi bili primećeni ili da bi dobili novac od nekih od fondova. Oni nisu predmet ovog teksta, već neke druge istorije beščašća, ali pravi i iskreni apatridi su osobe čije žalosno stanje, u meri u kojoj to može jedan pisac, želim da osvetlim ovde.

Pogrešno je uverenje da apatrid mora otići iz svoje zemlje da bi to postao. U vremenu komunikacijske premreženosti, dovoljno je isključiti se iz povezanosti sa svojom okolinom i kazati sebi: "ja to svom narodu nikada neću oprostiti".

U tom času presečena je veza pojedinca i njegovog prirodnog okruženja i za onog ko misli da time kažnjava svoju domovinu počinju nesravnjive patnje kojima zapravo kažnjava samoga sebe. 

U samoj apatridskoj inicijaciji "ja to svom narodu nikada neću oprostiti" već u samom početku postoje dve oštrice koje su uperene protiv pojedinca. Narod je kolektiv i samim tim gotovo sasvim otporan na prezir ili kletvu pojedinca, pa ma kako da je on poznat ili uticajan (Jonesko, Elijade, Man, Brodski). I drugo: niko nema prava da sudi narodu u celini, pošto je on entitet koji je jedini u jednoj zemlji i na jednoj teritoriji suveren, i kao takav ima prava da, recimo, na referendumu odluči bilo šta, bilo to čak i na njegovu štetu, kao što su to sasvim suvereno kao narod uradili Britanci odlučivši se u velikom broju za "bregzit".

Apatrid kao mentalna fraktura

Apatrid se, dakle, ne postaje pomalo ili postepeno.

Apatrid nikad ne postaje pojedinac koji je svestan mana svog naroda i želi da ih promeni. Mogu se menjati navike i stečene osobine jednog naroda, to je nešto drugo; može se život potrošiti na obrazovanje i prosvećivanje naroda; može pojedinac čitavog život ukazivati na nedostatke koji su doveli do nekih loših epizoda u životu jednog naroda – ali ubiti u svojoj glavi jedan narod zbog "njegovih nepopravljivih osobina" nešto je sasvim drugo i obično se dešava odjednom, kao mentalna fraktura koja se više ne može vratiti na staro stanje.

Srbija danas, nažalost, ima izgleda daleko veću stopu apatrida nego druge zemlje iz okruženja, iako je njihov broj nemoguće tačno izmeriti. Veoma je mnogo među njima onih koji se, kako rekoh, samo poigravaju ovim pojmom, ali kada se oni otrebe, ostanu oni koji, iako žive na određenim adresama u Beogradu, Novom Sadu ili Kragujevcu, više nisu građani ove zemlje, više ništa ne vide dobro u ovom narodu i čak tom narodu više ništa ni ne zameraju, jer to više nije njihov narod, pa sada može, što se njih tiče, da radi šta god hoće i srlja gde god mu je volja.

Nisam psihijatar, ali jesam pisac i zato kažem da je ovo stanje koje najviše nalikuje depresiji. Pred takvim pojedincem je zid koji je sam izgradio i koji ne može da preskoči. Da bi ikako živeo, apatrid se često poistovećuje sa nekim drugim narodom.

Čini to često nervozno, bežeći od jedne državne represije baca se u naručje drugoj ili sličnoj iz okruženja. Ako je poznati pojedinac, druga opresivna država prihvata ga kao "istaknutog intelektualca koji je digao svoj glas", ili kao "savest naroda iz kojeg je izbegao" i slično. Sve je to, međutim, gorka zloupotreba apatrida, jer on nije nikakav "mirovni aktivista", niti "politički emigrant", jer i jedan i drugi bi se vratili u svoju zemlju čim se tamo režim promeni, ali ne i apatrid koji je prebrisao istoriju, sadašnjost i budućnost, pa samim tim nikakva narodna promena ne može biti toliko povoljna da on preispita svoju odluku.

Sliku takvog apatrida najbolje je dao pisac koji je i sam bio na korak od toga da postane apatrid i to bi možda i postao da nije umro 1989. godine. Reč je, naravno, o Danilu Kišu. U posthumnoj prozi "Apatrid" zapisao je:

"Vi biste hteli, gospodo, da vam pokažem svoju rodnu kuću? Ali moja se majka porodila u bolnici u Fijumi, i ta je bolnica već srušena. Nećete uspeti da stavite ploču na moj dom, jer je i on valjda srušen. Ili biste morali staviti tri-četiri ploče sa mojim imenom: u raznim gradovima i raznim državama, ali ni tu vam ne bih mogao pomoći, jer ne znam koja je bila moja rodna kuća, ne sećam se više gde sam živeo u detinjstvu, jedva znam na kojem sam jeziku govorio. To što pamtim, jesu slike: zaljuljana palma i oleandri negde kraj nekog mora, Dunav koji teče mutnozelen pored livada, jednu brojanicu: enden-dina, ti-raka, tina..."

Ako se prepoznajete u gornjim redovima, imate mnogo razloga za zabrinutost.