Budući ministar kulture mora da razmišlja kao epidemiolog

Da li ste videli slike našeg Van Goga? Treba da odete. Umetnost se mora videti i izbliza i uživo. Tužno je videti je preko ekrana računara, to su valjda svi shvatili tokom poslednjih meseci.

Nemate prilike da sednete u neki od prvih redova da biste u pozorištu uživo videli naše glumce na sceni. 

Ne možete da posetite koncert Beogradske filharmonije da biste čuli koliko moćan može biti zvuk simfonijskog orkestra kada ga slušate bez elektronskih posrednika. Možda je jedini primer, u Beogradu, izložba Milana Konjevića.

Stanite ispred platna i pogledajte taj veličanstveni nanos boje. Evo ga ovde, ali nemojte imati iluzija da je objektiv mog aparata preneo sve.

Kolika je razlika između ovog snimka i realnog utiska kada odete na izložbu i stanete pred ovi Konjovićevo platno, tolika je razlika između vidljive i nevidljive kulture. 

Imati kulturu je jedno, imati tradiciju je drugo. Tradicija je ona nevidljiva sila koja predstavlja sediment marljivog rada talentovanih prethodnika. Bez nje ne može da nastane nov umetnik: bilo da se na tu tradiciju oslanja ili se protiv nje buni. Ali, tradicija nije nešto što je od koristi publici, ukoliko nije dostupna.

Nedavno sam bio u Narodnom muzeju. Muzej je praktično prazan. Jedan službenik ide za malobrojnim posetiocima i čini se da je tu samo da bi im nešto zabranjivao. Da li mogu deca da sednu na pod ili klupicu i crtaju platna ispred sebe, odgovor je „ne mogu". 

U redu, to je danak "korone", ali hoćemo li, kad sve ovo prođe, shvatiti da bi u obaveznom programu osnovaca trebalo da bude boravak ispred "Devojke u plavom" i dečji pokušaji da je prekopiraju? Bojim se da nećemo.

Kako u najranijem uzrastu, tako i kasnije.

Kultura se kod nas smatra nekom vrstom raskalašnosti, kao kad bi neko kazao da obavezni deo obroka treba da budu čokoladne praline. Ali, nije tako. U duhovnom jelovniku čoveka, kultura jeste čokolada, ali je ona neophodna za opstanak mentalnog i moralnog organizma.

Kultura je kao zastava države. Svako će kazati da je ona skoro simbolična, ali setite se samo da su pre nekoliko dana nove brigade Vojske Srbije svečano dobijale svoje zastave. Podsetimo se kako se zastava brani i koliko se ceni ona koja je prošla mnoge juriše i iz njih izašla izrešetana. Zastava ne puca, zastava ne zauzima položaje, ali moral koji diže vojnicima, nemerljiv je čak i u poređenju s naoružanjem.  

Zbog toga kultura ništa ne vredi bez "uputstva za upotrebu". Imamo Konjovića, to je bogatstvo tradicije, ali kao da ga nemamo ako ga na ovakvoj izložbi vidi svega nekoliko stotina ili hiljadu ljudi. Zašto? Odgovor je jednostavan.

Ako je ovu izložbu videlo hiljadu ljudi, ona je napravila uticaj samo na 0,015% odraslih i punoletnih ljudi od 6.739.441 koliko ih je juče imalo pravo glasa na izborima. Tragično malo čak i u poređenju sa procentima prokuženosti stanovništva virusom "kovid 19" koja iznosi oko 3% prema preliminarnim serološkim istraživanjima populacije.

Zamislim zato da se sa ovom veličanstvenom Konjovićevom slikom susreo svako ko je oboleo od korone i od te bolesti se izlečio. 

Izložbu u Domu vojske Srbije videlo bi oko 225.000 posetilaca, što je dvostruko više od broja onih koji su videli famoznu izložbu Marine Abramović "Čistač". Ostavimo li po strani epidemiološke opasnosti (kojih ne bi bilo ako izložbu posećuju samo oni koji su ovaj virus preležali), to bi značilo da se ljudi tiskaju pred Konjovićevim delima i da ova fantastična platna svakog dana vidi čak 3.750 ljudi.

Pogledajmo još tragičnih podataka. Sa dosta sigurnosti može se kazati da nikad nijednu srpsku knjigu nije pročitalo više od 100.000 ljudi koji su u istom trenutku živi i mogu da razmenjuju utiske među sobom. Ovo važi jednako za dela Andrića i Crnjanskog, kao i za najprodavanije bestselere u poslednjih dvadeset godina.

Ovaj broj čitalaca predstavlja svega 1,4 odsto od broja jučerašnjih birača, što znači da je on dvostruko manji od broja inficiranih u uzorku ispitanih na "kovid 19" na dan nedelju 21. jun 2020. (uzeti uzorci od 3.269 osoba, a pozitivno je bila 91, što predstavlja, nažalost, oko 2,8 posto).

Šta nam sve ovo govori? Samo jedno: budući ministar kulture mora da razmišlja kao epidemiolog: najpre o zastupljenosti kulture u populaciji, pa tek potom o svemu drugom, jer sve drugo što se vezuje za konzervatorstvo, strategije kulture, pomaganje savremenog stvaralaštva ne vredi mnogo ukoliko ta kultura praktično nije zastupljena u populaciji.

Dokle god je ovako, igramo se "potemkinovih sela" i pravimo elitističke simulakrume koji su ponovo dobri - samo za statistiku.

Da, i ovo: retrospektivna izložba Milana Konjovića otvorena je do 25. jula 2020. godine. Idite slobodno da je vidite. Nema praktično nikakve epidemiološke opasnosti od zaraživanja.