Ko bi da ubije mog prijatelja, Kolarca

Mogući kraj zgrade Zadužbine Ilije Milosavljevića Kolarca primam kao strašnu vest: kao da mi je neko rekao da mi najbliži prijatelj ima kancer. Bolest je u odmaklom stadijumu, ali bolesnik ide na nove terapije i moli za pomoć. Valjda će preživeti. Ovo "valjda" nije mi dovoljno. Uplašen sam...

Proveo sam u zgradi Zadužbine Ilije Milosavljevića Kolarca čitav svoj život. Radio sam kao razvodnik, u toj zgradi bio muzički kritičar, čuo koncerte koje nikad nisam zaboravio. 

Kao duh zgrade znam sve njene prolaze. Malo ko, recimo zna, da postoje jedna neugledna vrata na samom uglu zgrade u ulici Hiljadu trista kaplara kroz koja može da se uđe iza scene i stepenicama pravo ode na galeriju Velike sale - tuda smo uvodili prijatelje bez karte.

Skoro niko ne zna kako da pretekne gužvu posetilaca koji se nakon koncerta ustreme u prvi hol ka kaputima, jer ne znaju da kratke stepenice pored ulaza u galeriju Kolarca otvaraju vrata jednog sklonjenog unutrašnjeg dvorišta koje mnogo kraćim putem vodi pravo do vešalica.

Sada ja - kao duh ove zgrade - čujem da će Kolarac propasti, jer duguje neke milione dinara zbog otkazanih programa i zakupa. Da sam nešto Mlada Gojkovića, čini mi se da bih se, kao neki moj junak, uzidao u ovu zgradu, da ostanem večno njen svedok u vremenu kada sadašnji zaposleni stave ključ u bravu i zgrada postane banka, privatna gimnazija ili nešto treće.

Ako bih krenuo da se uziđujem, mislim da bih odabrao zid iza neke lepe niše na balkonu koji kao atrijum oivičava srednji hol ka Velikoj Sali. Odatle se pruža najlepši pogled na stubove i prolaze u boji meda. 

Sa sobom bih poneo i sva svoja sećanja: na staricu Ljubicu Cucu Sokić - veliku našu slikarku - koja zimi, po temperaturi od -15 stepeni celzijusa dolazi u svoj atelje na Kolarcu u 8 ujutru i prolazi kraj mladog razvodnika Aleksandra Gatalice.

Ima isečene grube čarape koje je navukla preko "spenserica" da se ne bi okliznula na ledu. Kaže mi - kao da je neki san a ne stvarnost koje se sećam - "Mladiću, šta čitate?", a ja odgovaram "Kantovu 'Kritiku moći suđenja'", na šta će ona "Pa zar tako rano, pobogu?!"

Dan kada je na Kolarcu bilo 3.000 ljudi

Poneo bih i sećanje na jedan od koncerata hora "Glinka" sa Vladimirom Černušenkom. Bilo je to pre trideset pet godina. Tada nije bila zaraza i nije se držala razdaljina.

Prvo su u četvrt do osam uveče posetioci zakrčili ulicu, kao da su demonstracije. Onda nam je naređeno da karte cepkamo na prvim vratima, a ne na ulazu kraj blagajne zbog straha da se ljudi u uskom prolazi do tih vrata ne pogaze u stampedu. 

Potom su ušli svi sa kartama.

Zatim su oni na ulici počeli da lupaju šakama o staklo zaključanih vrata, tražeći da ih pustimo. Maestro Černušenko je kazao da se puste svi da čuju hor "Glinka". Nakon toga smo otvorili vrata.

Masa je pokuljala. Sva mesta (njih oko 900) bila su zauzeta. Ljudi su sedeli po svim prolazima partera, i balkona, poređani kao pilići u pilićarnicima. Zatim ih je došlo još. Bilo ih je toliko, da se napunio i srednji hol.

Vrata su morala biti otvorena da bi njih još hiljadu mogli da čuju muziku koja dopire sa Velike scene. Mislim da je u tom trenutku bilo najviše ljudi u jednom trenutku na Kolarcu, možda i tri hiljade.

Sećanja na ljude kojih više nema

Ako Kolarac prestane da bude Kolarac, čini mi se da će i sva ova moja sećanja nestati - i ona u publici i ona na sceni.

Sećam se kada je nekadašnja direktorka Olga Milutinović na koncert došla sa svojim mužem Milanom Milutinovićem odmah nakon njegovog odsluženja haške kazne, a on bled, omršaveo, nekako uplašeno gledao po redovima partera.

Prisećam se i malih ljudi: jednog starog čoveka koji je na koncerte dolazio držeći podruku jednog veoma starog čoveka.

Obojica su neobično ličili jedan na drugog. Rekli su mi da su to otac i sin u odmaklim godinama. Dolazili su i dva puta nedeljno. Godinama. Onda je nastavio da dolazi samo sin. Otac je valjda umro. Posle nekoliko godina nije bilo ni sina...

I na koncerte

A tek sećanja na sceni. Ako ne bude više Kolarca, mislim da će izbledeti i moje pamćenje na nezaboravne koncerte.

I na nastup Mstislava Rostropoviča u Prvom čelo koncertu Šostakoviča kad je solista u drugom stavu svirao i brisao suze nad čelom; I na koncert Valerija Afanasjeva koji je u neverovatno sporom tempu, skoro tri sata, svirao poslednje tri Betovenove klavirske sonate.

I na koncert violiniste Maksima Vengerova pre njegovog povlačenja sa scena; i na koncert Maksima Vengerova na prvom koncertu posle vraćanja na scene.

I na koncert Ive Pogorelića kada se vratio kao pravi pobednik konkursa "Frederik Šopen". I na koncert jednog drugog Ive Pogorelića, kada se pre tri godine, nakon više od dve decenije vratio da ponovo zasvira u Beogradu, i to na Kolarcu.

A ovo su samo moja lična sećanja za poslednjih četrdeset godina. Kada se ovome dodaju i nastupi Monik dela Brišoljeri, Svjatoslava Rihtera, Grigorija Ginzburga, Artura Rubinštajna, kojih se ne sećam lično i do mene je glas o njima stigao poput legende, onda je jasno koliko je velika ova nematerijalna baština.

Ali neće nestati samo prošlost. Ako sadašnjost zapali šibicu, nestaće i budućnost i mogućnost da prvi put uživo pod prstima jednog srpskog pijaniste čujemo sviranje sve 32 Betovenove klavirske sonate, uz dodatak svih varijacija.

Da, dobro ste čuli, vi koji znate šta ovo znači: to je nekih deset sati najzahtevnije, najvirtuoznije i najavanturističkije muzike koja se može zamisliti koja će biti podeljena na pet koncerata.

Nikad nijedan srpski pijanista ovo nije obećao: sada, baš nakon "korone" to najavljuje Aleksandar Madžar, dete Kolarca, pijanista sa zlatnim srcem i fotografskim pamćenjem. Ali, možda svega ne bude.

Zato molim sve lekare da nađu lek za moga prijatelja, jer će umreti. A kad se izvuče, možemo pitati, je li baš najbolje vođen, da li je godinama ostao zastarelog marketinga i može li se iz ove školjke ponovo izvući biser po zahtevima 21. veka.

broj komentara 16 pošalji komentar
(sreda, 17. jun 2020, 10:21) - Bajkoni [neregistrovani]

Sta ciniti


Hvala na tekstu, razbuktao emocije. A sada da vidimo sta je ciniti. Predlog:

1) Osnovati SIZ Kolarac. SIZ - samoupravna interesna zajednica, da se podsetimo: (a) SIZ osnivaju gradjani radi zadovoljavanja ličnih i zajedničkih potreba i interesa (b) u oblastima obrazovanja, nauke, KULTURE, zdravstva i socijalne zaštite gradjani se udruzuju sa delatnicima u tim oblastima. Zajedno osnivaju samoupravne interesne zajednice u kojima udružuju rad i sredstva, ravnopravno i zajednički odlučuju o obavljanju tih delatnosti, utvrđuju politiku razvoja i unapređivanja tih delatnosti. Ukratko, SIZ je mesto u kome se direktno, bez posredstva Drzave susrecu ponuda i potraznja radi dogovora o aktivnostima i finansiuranju zajednickih interesa.

2) Preneti vlasnistvo zgrade kolarca na SIZ Kolarac. Citat sa Internet stranice Kolarca: "Ilija Milosavljević Kolarac 1878. godine testamentom je sav svoj imetak ostavio srpskom narodu u cilju širenja nauke i kulture. Оd sveg imanja trebalo je osnovati Fond za podizanje srpskog univerziteta, koji će se zvati Univerzitet Ilije M. Kolarca osnovan sopstvenim trudom na korist svoga naroda." Dakle, ostavina Ilije Milosavljevica je Narodu a ne Drzavi. Ergo osnov za prenos vlasnistva na SIZ Kolarac koji je samoupravna zajednica gradjana, citaj naroda, i aktera u oblastima nauke i kulture.

3) Otvoriti namenski racun SIZ Kolarac u koji bi gradjani i zaintreresovane firme / insitucije vrsili uplate za otkup dugova Kolarca.

4) Formnirati Administraciju, Upravu i Skupstinu SIZ Kolarac. Kolarac nastavlja samostalno da obavlja svoju originalnu misiju: "sirenje nauke i kulture na korist naroda".

Utopija? NE !!! .... kad bolje razmislim, nebi bilo na odmet jos po neki SIZ ....

(subota, 13. jun 2020, 09:43) - Boba Živković [neregistrovani]

Kolarac i Zubin Mehta

Laboratorija: Ruski i slušalice na glavi. Onda prof.Tumin i ruski uživo, od 'Belog' Rusa..i jedna nestvarna osoba - Argentinka u Beogradu, sa mnom na kursu ruskog! A onda, posle 'Belog' - Beogradska filharmonija i Žika Zdravković a nas dvoje negde na galeriji - ne smem da kažem gde, gde se najbolje čuje i svaki put kad ih Žika zaustavi i traži ponovo - i mi čuli gde i ko pogrešio! A onda, posle Tumina i Žikine filharmonije - pekara pored Kolarca i najbolje pogačice na sveta, pa masne..I onda, onda uveče u Diskoteku, onu prvu. A znamo kako Tumin počinje čas i od koga: gdje vi bili včera večerom? Guljlali? A s kem guljali? Aa bili v diskatjeke? S kem vi bili v diskatjeke?..I onda sve lepo priznaš i zadobiješ slavu nepojamnu! Mislim, ona prizna a ja slavan. Hehe, Kolarac je čudo. I onda, onda da tog Kolarca više nema? Ni pogačica nema ni Diskoteke nema..Al' Katarina Velika Jovanović - ćerka Ljubina još uvek tu. Tj.kad navrati. Al' bar da ima gde a ne da svojoj Monserat kaže 'odoh Tamo al' Kolarca jok'..Ne dao Bog.

(četvrtak, 11. jun 2020, 18:51) - anonymous [neregistrovani]

Za život

Hvala za sećanje i nadu gospodine Gatalica.
Poziv svima, spasimo Kolarac!!!
Ako možemo spasavati teško obolelu decu možemo spasiti i Kolarac.!
On u nazivu nosi reč Narodni, narod će ga spasiti! Osnovati Narodni Fond za Kolarac!

(četvrtak, 11. jun 2020, 06:08) - Петар Јараковић [neregistrovani]

jarakovicpetar

Тешко је присетити се нечега тужнијег и поноснијег од овог текста и коментара о њему.

(sreda, 10. jun 2020, 18:20) - Svetlana Đurić [neregistrovani]

Grad bez duše

U ovom gradu više ništa ne može da nas iznenadi. Gradom i njegovom sudbinom.upravljaju ljudi kojima Beograd ništa ne znači, ništa od njega nisu primili i ništa mu podarili.
Zato mogu da mu odrube glavu, iščupaju srce, otkinu udove. Njih to neće boleti. Neće ni osetiti.
Ima nas mnogo koji.bismo radije legli da nas zatrpaju tim svojim betonom budućnosti koju ne želimo.
I zatrpali bi nas. Jer ako im duša Beograda ne znači ništa - šta bi im značile lične žrtve nekih starih beogradjana

(sreda, 10. jun 2020, 17:15) - Vesna Vukotić [neregistrovani]

Da li je moguće...

Hvala Vam što vidite, čujete i govorite. Hvala Vam što znate i što se borite.
Ali, šta znaju tikve bez korena..... Oni koji drvo nisu posadili, ni česmu izgradili.

(sreda, 10. jun 2020, 16:52) - anonymousBrankica Vasic Vasilisa [neregistrovani]

Plačem!!! I ponovo plačem!

Tu na toj sceni je moj glas,kao ni u jednoj sali na svetu,leteo Visoko do onog mesta gde Nas čeka Neko,gde su svetlost i ljubav udružene! Svi Mi dođemo,odemo,pa se ponovo vratimo na rajsku scenu,da bi ponovo osetili da smo živi,i da su Naše alikvote opet tu! Ne,ne i ne,niko ne može da Nam oduzme prošlost,sadašnjost,jer bez Kolarca nema buducnisti! Kada sam pričala sa mojom unukom,koja takođe peva.,rekla mi je sa svojih pet godina,pevajuci sa Kolibrima,pod upravom Milice Manijlovic,-baba ja sam tako letela,čula sam sebe,svoj glas,i sve glasove mojih drugara! Zar sada smem da joj saopštim ovu vest,sada ima dvdeset godina,i pinovo je pevala na Kolarcu,i opet je uzdisala od lepote,i ponovo je rekla:ova sala daje krila! Borba mora da bude jaka i odlučna,kao da Sam Bog Govori!!!

(ponedeljak, 08. jun 2020, 17:41) - anonymous [neregistrovani]

Brisu nam identitet

Nista se ne desava slucajno.Oni koji to rade smisljeno i sa planom Lucifera neka nas pozovu da se odreknemo da se poreknemo da se obezlicimo.Boze sačuvaj nas od lukavoga.Najgori su preobraceni uvek bili kroz istoriju sa ciljem da se samoukinu od sramote

(ponedeljak, 08. jun 2020, 14:21) - Јасмина Јанковић [neregistrovani]

И мој пријатељ Коларац

Дивана запажања Александра Гаталице. Обично смо навикли у медијима на грубе, агресивне и штуре текстове. Овај ламент над Коларцем, симболом наше високе културе, доброчинства, народног просветитељства, побуђује сузе. Пробудио је све моје емоције и сећања на младост, одрастање, као извођача, публику, полазника разних курсева језика, књижевних вечери, предавања. У потпуности саосећам са емоцијама књижевника поводом "смтри" његовог а и мог пријатеља Коларца и свих оних који" умиру" заједно са њим а који су свој животни и радни век везали за ову Установу и верно јој служили за добробит културе и уметности, као и оних трећих који су генерацијама и генерацијама посећивали ово место, не да би били "виђени" већ да би напајали своје духовне потребе. Не, "Коларца" не смемо да пустимо да умре зато што су му отказала плућа због хроничне болести и короне. Заслужио је и он да се стави на респиратор, као сви оболели и да се излечи, а на нама је да се молимо за њега

(ponedeljak, 08. jun 2020, 13:03) - anonymous [neregistrovani]

Molimo se i nadamo

Da Beograd neće ostati bez Kolarca. Prelepi tekst. Nadam se da će doprineti spasavanju kulture ovog grada.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">