Zašto Crna Gora ne veruje u Crnu Goru

Verovatno ne postoji veći uzrok za potencijalni sukob od izmešanih nacija, tradicija, kultura, verovanja. Oni su, uvek, okidač za nekontrolisani izliv emocija. Na prostoru, koji, po tačnoj Draškovićevoj oceni, zaista izgleda kao leopardova koža, svako misli da je svaka pega i šara njegova.

I još više od toga - svako je ubeđen da se onaj drugi nameračio baš na njegovu pegu i šaru. Što je pega manja, osećanje ugroženosti je veće.

Zbog toga smo, sumanuto, više puta i ratovali, dokazujući sebi da smo isti, baš kad mislimo da se silno razlikujemo.

Potom smo se podelili, ojađeni, između ostalog, i sedamdesetogodišnjim građenjem zajedničkog identiteta, koji niko, do kraja, nije hteo da prihvati.

Opet, ta potraga za jugoslovenskim svetim gralom učinila je da su se razni pojedinačni identiteti, mnogi od njih izmišljeni posle Drugog svetskog rata, našli na ledini. Nisu, od identiteta, imali ništa.

Bar ne od onog koji se dugo podrazumevao kao obavezni deo svake države: kultura, tradicija, jezik, pismo, istorija, vera.

U pomešanom prostoru, sve je to bilo pomešano. Ban Jelačić je rođen u Petrovaradinu. Tesla u Smiljanu. Andrić i Selimović su stvarali na srpskom. Dražen Petrović je bio proizvod srpsko-hrvatskog braka.

I naravno da je nastao problem. Onaj koji danas prepoznajemo u Crnoj Gori, a koji se zove panična potraga za sopstvenim identitetom.

I svi su joj podlegli, panici, kako u kom periodu.

Izmišljani su jezici, slova, tradicija, istorija, veličine, i sve to do sumanutih rešenja.

U Bosni su jedno vreme ozbiljno hteli da za zvanično pismo proglase bosančicu, sve dok nisu shvatili da je  ona ćirilično pismo; u Makedoniji su seli u vremeplov, otišli nekoliko stotina godina pre nove ere i "maznuli" Filipa i Aleksandra Makedonskog, samo je falilo da Skoplje postane Aleksandrija;  Crnoj Gori su izmisli slova koja retko ko može i da izgovori, ali su, i to je bilo važno, bila njihova, autentična slova; u Hrvatskoj su i danas nesigurni oko toga da li treba da se vezuju za tradicije NDH ili ne, pa malo njihove simbole ruše, a malo ih dižu.

Sve zajedno, papazjanija, neopevana, uključujući tu i naše pokušaje da dokažemo da je Platon bio Srbin, ili da Fridrih Barbarosa školovan, inače, u Rimu, na latinskom, nije znao da piše. I sigurno nije znao. Ali srpski, koji tada nije postojao.

Identitet je, dakle, čudo. Boljka koja peče, i teško se leči. Boljka koja je dohvatila i Crnu Goru.

U kojoj je pitanje Crkve postalo glavno državotvorno pitanje. Hoće li se zvati "srpska", ili "crnogorska".

I baš na tom mestu treba stati sa iščuđavanjem i prebaciti se na empatiju.

Mislim, neko bi stvarno, u Srbiji, morao da kaže sledeće: Da mu je iskreno žao Crne Gore.

I to ne samo zato što Crna Gora ne zna da identitetsko pitanje u ovom veku više nije krucijalno za državnost - neke od najmoćnijih "država", većih od čitavog ovog pegama išaranog prostora, od identiteta imaju samo ime i logo: Majkrosoft, Gugl, Epl, a od istorije samo Stiva Džobsa - već i zbog jedne poražavajuće činjenice: Crna Gora, danas, ne veruje Crnoj Gori.

Da veruje u ono u što svi drugi koji su je priznali, uključujući tu i Srbiju, veruju, zar bi joj stvarno bilo važno da li se neka crkva u njoj zove "srpska", "rastafarijanska", "koronična", ili "marsovska"?

Crkva je crkva, država je država. U slučaju Crne Gore ta država je i priznata: članica je UN, članica NATO, kandidat za EU.

I čemu onda taj prelazak iz jasne sekularnosti i demokratije u neku nakaradnu teokratsku poluformu, ako ne zbog nesigurnosti?

U sopstvenu državu.

U snagu te države, u veru u tu državu, u ljude te države, u sposobnosti, rast i uspeh.

Nije li to, pre svega, žalosno?

Da neko, danas, u eri mikročipova, 5G mreža, kvantnih kompjutera, dronova, i svih drugih čudesa, misli da nije dovoljno država, bez crkve, i bez stalnog osećaja ugroženosti? Onog osećaja koji odlično služi i kao fenomenalno opravdanje. Za sve.

Opet, ostaje prosto pitanje: šta će ti opravdanje, za državu?

I zašto ti je, stalno, potreban neki "opasan" sused, da bi ti postojao? Zar ne može, bez toga?

Danas, izgleda, ne, i tu dolazimo do tačke u kojoj neko opet nešto treba da kaže, svima: da to mora da se promeni. I to ne samo zbog nas. Nego, pre svega, zbog njih. Zbog Crne Gore i svih crnih i belih gora oko nas.

Srbija ima istoriju, noviju, koja jeste, dugo, mogla da posluži kao opravdanje.

Jesmo se malo širili, malo tukli okolo, bilo je i besmislenih zločina, pogrešne politike, ali je to završeno, evo ima tome dvadeset godina.

I kao što se Evropa, dvadeset godina posle Drugog svetskog rata, odavno već nije plašila Nemačke, tako bi i Balkan morao da prestane da se plaši Srbije, pogotovo što ona nikome ne preti, ne pokušava da otme, preuzme, da bilo koga, iseli, ubije.

To vreme je prošlo, i nije loše da prođe i u svim glavama koje stoluju u njenom susedstvu.

Ovo je zemlja kandidat za EU, i zvanično se zalaže za saradnju, dijalog, razgovore i mirno rešavanje svih pitanja.

I koliko god neko to osporavao, sa "ma, oni to lažu" stanovišta, teško da bilo koja politika okolnih zemalja to može da ozbiljno prenebegne, ako se, opet, ozbiljno bavi sobom, a ne Srbijom.

Teško da i logika to može da preskoči, jer je privredni rast, kojim je Srbija opsednuta, u direktnoj korelaciji sa stabilnošću na Balkanu.

Prema tome, u čemu je, i dalje, problem?

U nečem specifičnom, usko povezanim sa svim što je pobrojano:

Panična potraga za identitetom; veštačko (stvoreno zbog opravdanja), ili stvarno osećanje ugroženosti, dovode do toga da se svako pominjanje interesa Srbije, svaka priča o Srbima van Srbije, odmah doživi kao direktni napad na nečiju državu, njen suverenitet, integritet, nezavisnost i sve ostale poštapalice koje služe propagandnoj odbrani nacije, često i novonastale, i nacionalnog interesa.

I to će se teško promeniti.

Zato što je reč o nečemu što se zove gvozdeni determinizam, nesrećna predodređenost, pogotovo kada pričamo o leopardovim kožama.

Srbija, naime, ni u kom slučaju, pa sve da je u njoj na vlasti najliberalnija verzija političara, poput Čedomira Jankovića ili Nenada Čanka, sigurno ne bi mogla da kaže da je ne zanima kako, u kojim uslovima, žive Srbi van Srbije.

Ne bi mogla da im ne pomaže, niti da prestane da se brine za njih.

Ne bi mogla da kaže da nema nacionalne interese, i da, u te interese, spada i položaj Srba van Srbije; i pravedno rešenje Kosova u kojem ona neće izgubiti sve; i ekonomska ekspanzija i širenje tržišta na čitav region, uključujući tu i akvizicije u okruženju.

S druge strane, veoma je teško tom okruženju da shvati da takva Srbija nije pretnja ni njihovoj državnosti, ni njihovom identitetu.

Pogotovo kada se i državnost i identitet, doživljavaju na romantičarski 19-vekovni način.

I kada je opravdanje i dalje potrebno.

Sve zajedno, glupa igranka će se nastaviti.

Bar dok neko ne shvati da Srbija ima pravo da bude ozbiljan igrač i da to, apriori, ne mora da bude loše - ni za koga.

I sve dok svi drugi, a pre svih Crna Gora, ne počnu da veruju u sebe. I u to da su im, za državu dovoljni ljudi i more, čak i bez crkve.

Lično, ja bih im je dao, crkvu za more.

Šalu na stranu. Ako će, Crnoj Gori, to što će u Srbiji neko da kaže da mu je žao Crne Gore, pomoći da počne da veruje u Crnu Goru i da prestane da se plaši Srbije - pa hajde da joj to kažemo.

Neko?