Vanredno stanje provela sam u svemirskom brodu

Pandemijski način života - a ispostavilo se i karantinski - učinio je da neke dotadašnje potrebe nestanu, a nove nastanu. Tako sam, na primer, pre pandemije virusa korona, razmišljala kako su mi nova tašna i prolećne cipele prekopotrebni (zaboga, a kojoj ženi nisu!) da je to već postala opsesija. Međutim, kada je počelo vanredno stanje, a sa njim i rad (k)od kuće, takva razmišljanja izgubila su smisao.

Tada sam se, želeći da budem negde drugde, setila kako smo, kao deca, gledajući Ratove zvezda, zamišljali život na nekoj drugoj planeti.

Maštali smo da živimo sa tim fantastičnim bićima takvim neobičnim životom, da se borimo protiv zla i, naravno, uvek pobedimo, a glavno pitanje bilo je: „Ko ti je omiljeni - Artu Ditu ili Sitripio?"

U ta maštanja uključen je bio i život u svemirskom brodu, bez izlaženja na bilo koju planetu.

Nije slučajno što sam se baš ovih dana setila tog serijala iz svima omiljenog perioda života. Zvezdanih ratova sam se, posle dužeg vremena, setila ove zime kada se, zbog zagađenog vazduha, nije preporučivao izlazak na ulicu i duži boravak na otvorenom prostoru.

A ovog proleća svi se borimo protiv neke nevidljive sile koja nas jednako rangira, bez obzira na pol, naciju, veru, deo sveta u kom živimo. A živimo baš kao što smo zamišljali kao deca, izolovani od ostatka sveta. Doduše, u malo izmenjenom obliku.

Mnogi su se uplašili reči karantin, ali zamislite kako je ženama na porodiljskom odsustvu - to jeste svojevrsna vrsta karantina. Istina, razlika se ogleda u razlogu boravka kod kuće, što nas u ovdašnjim okolnostima i čini vlasnicima drugačijeg raspoloženja.

Prisećam se početka vanrednog stanja. Posle petnaest dana izolacije, prvi put sam izašla iz kuće u prodavnicu. Pokušavam da kupim sve što mi je potrebno za narednih petnaest dana jer mi se zaista ne izlazi iz kuće - temperatura koju sam imala sedam dana dovoljno me je prodrmala i osvestila da treba da čuvam ljude oko sebe. Danas će deca konačno moći da pojedu po (celu) pomorandžu.

Štedi se, ne može se svaki dan u kupovinu, pa mora da se kalkuliše da se broj voćki podeli na broj dana i ukućana da bi svi dobili neophodne vitamine. Uh, matematika mi nije baš jača strana, ali eto prilike da se nauči.

Kad se vratih iz kupovine, sledi spremanje ručka, a onda se bacam na ono što je postalo „popularno" u vreme pandemije - rad od kuće. Posao mi je takav da nemam radno vreme (na sreću ili nažalost), pa to stiže na red negde oko pet po podne, do večere. A onda se nastavlja posle večere, kad svi odu na spavanje, do sitnih sati.

A kad ću pročitati one knjige koje nisam pročitala a koje svi preporučuju? Kada ću se baviti hobijem za koji sam dugo planirala vreme? Dosada?! Šta je to? Pa ja ne znam šta ću pre. Imam više posla nego u redovnim okolnostima.

U nekoj pauzi zovem drugaricu da razgovorom malo ohladim glavu - radi od kuće, dete dve godine, suprug na poslu do popodne. „Kako uspevaš da radiš pored deteta?", pitam je. „Pa, radimo zajedno", kaže on kroz osmeh. Danas mi je dva puta isključila kompjuter. Srećom pa sam snimila prethodno što sam radila."

Uh, pa ja još i dobro prolazim. Meni ne isključuju kompjuter, ali s vremena na vreme moram da se uključim u onlajn nastavu, da objasnim nejasan zadatak, proverim da li su urađeni zadaci tačni, pa i pustim crtani film na kompjuteru, „ipak i mama mora da se odmori od posla".

Sada kada je proglašen prestanak vanrednog stanja čini se da smo malo opušteniji. Ali samo malo. Mere predostrožnosti - nošenje maske i rukavica, izbegavanje zagrljaja i rukovanja, kao i držanje distance (ali samo one fizičke) od dva metra - i dalje su preporuka epidemiologa i svi smo, nadam se, svesni da treba to poštovati. Ko god može, i dalje će raditi (k)od kuće.

Dobro, ne očajavajte vi roditelji sa malom decom, ima to još nekih prednosti - obavljaš posao a ne moraš da viđaš šefa svaki dan. Pa kud ćeš bolje situacije.

Jedino me brinu sad one cipele i tašna. U stvari, kada sve ovo prođe, cipele mi ni neće trebati. Odoh da pogledam kakve sandale će biti moderne ovog leta.

Do tada ću kod kuće šetati one sa prošlogodišnje septembarske rasprodaje koje još nisu videle sunca.