Neće me z… nešto veliko 0.0001 milimetar!

Kako je došlo do toga da postanemo homo-konformisti? Želja za lagodnim životom bez napora novijeg je datuma i nije starija od sto sedamdeset godina. Konformizam bez ikakve sumnje ide podruku sa građanskim životom, to jest sa usponom samosvesnog građanina, a o njemu ne možemo govoriti pre 1848. godine.

Još u Bahovo vreme, dakle oko vek ranije, bilo je samorazumljivo da se teško živi. U opis Bahovih poslova nije bilo samo sviranje nedeljom za vreme službe, već i održavanje orgulja, čišćenje crkve i popravka crkvenog krova kada prokišnjava i za sve te poslove, naveći među baroknim muzičarima nije imao nikakvog pomoćnika, osim u svojim stasalijim sinovima.

To kako je Imanuel Kant živeo u Kenigzbergu i koliko je vremena proveo u traganju za pravom domaćicom, graniči se s ironijom, jer se broj pisama u kojima se vajka na razne loše pomoćnice takmiči s brojem stranica koje je napisao u svojim kraćim filozofskim spisima. 

Ali, onda je sve počelo da se menja. Grad je napravio građane, pa dendije, pa avanturiste, pa bonvivane. S kraja 19. veka bilo je normalno da svaki gospodinčić ima slugu. Sluga je radio sve umesto njega: oblačio ga, nosio kofere na putovanjima (koji su bili veliki kao ormani i gurali se na točkovima), odnosio posetnice gospođama iz viđenih kuća, nosio veš na pranje i ko zna šta još.

U to vreme živelo se mahom u hotelima koji su bili vrlo jeftini. U hotelu nije bilo vode, te je svako jednom dnevno imao na raspolaganju jedan porcelanski lavor napunjen vodom u koju su bila potopljene mirisne travke za dezinfekciju. Tom vodom trebalo je ujutru da se: umije, obrije i zapere otpola i dopola. Pa ipak, ovo se smatralo vrhuncem konformizma.

Malo kasnije, na početku 20. veka, ljudi su i dalje živeli u iznajmljenim pansionima.

Pijanista Artur Rubinštajn svedoči da su u vreme njegove mladosti u to doba, na najvećem glasu bili pansioni sa zvoncetom koje je omogućavalo da se iz kreveta pozove posluga koja bi donosila doručak, odnosila noćnu posudi (noša za odrasle sa poklopcem u koju se tokom noći vršila nužda) i skupljala veš za pranje.

Još koju deceniju kasnije, konformizam je bio jedan od najozloglašenijih razloga za smrt više desetina hiljada Jevreja u koncentracionim logorima. Mnogi od njih, naime, bili su naviknuti na lagodan život u gradovima Nemačke. Predugo su oklevali da napuste svoje udobne stanove, nisu mogli da zamisle kako će se njihova deca školovati na drugom jeziku osim na nemačkom, prosto su voleli parkove Drezdena i ulice Berlina. Ove male navike dugo su ih držale u uverenju da se ništa strašno neće desiti, jer je to nemoguće pošto bi i počinioci morali da se odreknu svog konformizma, kad bi se odlučili na masovne progone i zatvaranja...

Šta se potom desilo, znamo. Počinioci su se odrekli svog konformizma i ubili milione, među njima i mnogo onih koji nisu mogli da zamisle život izvan svog konformističkog okruženja.

Tako je do danas. U odnosu na skrušene primere 19. i 20. veka, konformizam 21. veka je dosegao epske razmere. Sve nam je u telefonu, sve nam je u automobilu...

Deca u američkim školama ne tako davno su dobila zadatak da nacrtaju voće i polovina njih nacrtala je lubenice u trouglastim crvenim kriškama sa semenkama, jer su ih samo tako viđala.

Nedavno je u ovo epidemijsko vreme krenuo vic koji kaže: izgleda de će pandemija promeniti sve u našim navikama; moraćemo svi da postanemo lovci, a ja čak i ne znam gde je stanište ćevapčića!

Najvećim saveznikom epidemije tako se pokazuje upravo konformizam. Neće me z... nešto veliko 0.0001 milimetar! Ako se za italijansku epidemiju može najverovatnije optužiti tekstilna industrija, onda se za njeno prenošenje u Austriju i Švajcarsku ne može ništa drugo okriviti do konformističko skijanje bogatih skijaša iz epicentra evropske epidemije na najlepšim snežnim padinama Alpa...

Teramo dalje: poslednje čega ćemo se odreći su naše male navike, ali ako uzmemo u obzir da nas je ovome naučilo barem šest generacija predaka, onda problem i nije za zanemarivanje.