Zabranjena ljubav Trifuna i Valentina

Jedan voli vino, drugi čokoladu. Jedan je, kako kažu predanja, zbog ljubavi prema Hristu prošao kroz razne muke, a drugi u slavu ljubavi nastavio da i pored zabrane u tajnosti venčava mlade parove. Obojica su zbog ljubavi i stradali.

Primećujete već, i Trifun i Valentin su zbog ljubavi kršili pravila i prolazili razne muke. Nije li valjda uvek tako?

Ono što me zbunjuje svakog 14. februara – zašto u danu kada treba da slavimo mi branimo ljubav Trifuna i Valentina. Šta tu ljubav čini tako zabranjenom?

Znam, odmah ćete reći kako pravoslavni vernici treba da praznuju Svetog Trifuna i kako je ovaj dan posvećen njemu. Ne treba nama neki Valentin kada imamo svoje. Što da se odričemo svoga, a prihvatamo tuđe. Čemu ta želja da budemo deo globalne kulture, držimo se svoje!

Ne želeći da ulazim u kulturološke analize i kritike toga kako je proslava Svetog Valentina, Dana zaljubljenih, Valentinova (kako god vam volja) postala globalni trend koji je umnogome komercijalizovan, zbog čega ruke trljaju cvećari, poslastičari i zlatari širom sveta, jasno je da se može polemisati o tome da li se izgubio pravi duh proslave ljubavi i da li smo zapravo zaboravili da na pravi način iskazujemo osećanja.

Sa ili bez (skupog) prstena, ne treba zaboraviti da se skoro šest miliona parova veri baš na današnji dan.

Nije li početak i kraj čitave ove priče baš u ljubavi? Ne uče li nas i Trifun i Valentin kako voleti i boriti se za tu ljubav? Zar je onda teško voleti i "naše" i nešto što "nije naše"?

Nekako po tradiciji, sa kolena na koleno prenosimo tu sklonost podele na "naše" i "njihove", ali moramo li baš u svemu da tome nađemo primenu?

Zar je tako teško bar na jedan dan voleti "svoje" i poštovati "tuđe". Zašto uopšte osuđivati one koji se osmele da tako nešto i učine?

Možda priču treba vratiti na sam početak i onu najvažniju stvar – ljubav. Dajte da bar na dan zaboravimo na podele i nekako pomirimo Trifuna i Valentina. Probajte, vino i čokolada su odlična kombinacija.