Srbija priznaje da je Slovenija bolji gazda

Iako zvanično još nije potvrđeno, najveća srpska državna banka je izgleda prodata, ali je država opet na spisku njenih akcionara. Samo što sada suvlasnički udeo u Komercijalnoj banci, preko Nove ljubljanske banke (NLB), više nema srpska, već slovenačka država.

Kao jedan od argumenata za njenu prodaju spominjao se i onaj prema kome je država loš gazda. Epilog ove transakcije, čija se konačna cena još nagađa, paradoksalno bi mogao da bude – ono što ne zna srpska, izgleda da zna slovenačka država. Jer, u NLB-u slovenačka država ima 25 odsto vlasništva. 

A banke u deželi dugo su se tokom krize opirale prodaji, pa je Slovenija doskoro imala socijalistički tip bankarskog sistema.

Banke su bile u državnom vlasništvu, a krediti su odobravani privilegovanim državnim tajkunima, što im je donelo probleme. Nakon što je mreža kapitala počela da se topi, država je bila primorana da izlazi iz vlasništva i kompanija i banaka. 

Kada je o NLB-u reč, u dva navrata u poslednjih nekoliko godina Slovenija se, pod pritiskom Međunarodnog monetarnog fonda, korak po korak povlačila iz ove banke. Prvo je krajem 2018. godine na berzi prodato 65 odsto akcija NLB za 669,5 miliona evra. Zatim je, sredinom prošle godine još 10 odsto akcija prodato po ceni od 109,5 miliona evra. 

Slovenija i po završetku ovog postupka ostala deničar NLB-a i danas poseduje 25 odsto akcija ove banke. Druga je stvar zašto, na primer, kreatorima srpske ekonomske politike nije palo na pamet da zadrže manjinski udeo u Komercijalnoj banci. 

Kako je Slovenija privatizovala svoje banke 

Ipak, u Sloveniji mnogo ozbiljniji pritisci da se NLB privatizuje dolazili su iz Evropske komisije, koja je čak pokrenula i istragu zbog nedozvoljene državne pomoći ovoj banci.

Slovenija gotovo da nije imala nikakvog izbora. Jer je u suprotnom Evropska komisija mogla da kazni NLB i naloži da se deo državne pomoći vrati u slovenački budžet. Zato je prodaja 75 odsto vlasništa NLB-a na berzi bila pokušaj da se bar trećina uloženog novca vrati državi.

Počevši od 2013. godine, slovenačka država je tri puta upumpavala budžetske pare u ovu banku, da bi na kraju NLB pomogla sa više od dve milijarde evra. To je dvostruko više novca nego što je Srbija tokom krize potrošila za pokrivanje gubitaka nekoliko loših banaka.

Razlika je, ipak, u tome što u slučaju srpskih banaka, naša država bukvalno plaćala "pogrebne troškove" umirujućih finansijskih institucija, dok je slovenačka država, NLB uspela sa tri "bajpasa" da održi u životu, ali u većinskom privatnom vlasništvu.

Zajedničko za obe banke (Komercijalnu i NLB) je da je država svoje akcije prodavala ispod knjigovodstvene vrednosti. U tom poslu, Srbija je izgleda, ipak, bila nešto uspešnija, jer je Slovenija deonice NLB banke prodala po 68 odsto vrednosti kapitala.

Iako je cena po kojoj je prodato 82,23 odsto akcije Komercijalne banke i dalje nepoznanica, ono što nezvanično može da se čuje je da ona dostiže 87 odsto knjigovodstvene vrednosti.

Poslednjeg dana juna 2019. godine kapital Komercijalne banke iznosio je 584 miliona evra. To znači da je na tenderu verovatno ponuđena cena koja je bila nešto malo niža od 420 miliona evra. U svakom slučaju, konačan iznos transakcije biće obelodanjen prilikom potpisivanja ugovora sa NLB-om. 

Srbija, ipak, nema mnogo razloga za zadovoljstvo, a uzroke nezadovoljstva treba tražiti još u 2006, kada je, između ostalih, Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) ušla u vlasničku strukturu Komercijalne banke. I to tako što je banku dokapitalizovala sa 70 miliona evra.

Tri godine kasnije, EBRD je upumpao dodatnih 50 miliona evra u kapital ove banke. To znači da je nešto više od 24 odsto vlasništva EBRD platio 120 miliona evra. Kao i da je na ovom poslu zaradio, jer je samo EBRD-u Srbija otkup akcija prošle godina platila oko 150 miliona evra, bez obzira na to što je vlasnički paket ove međunarodne finansijske institucije na berzi tada vredeo manje. 

Cena recesije 

Isplaćena cena bila je u skladu sa ugovorom koji je Srbija potpisala 2009. godine. Pre krize banka je na tržištu vredela skoro tri puta više nego danas, što znači i da je tada propušten najbolji trenutak za prodaju banke.

Zbog globalne recesije, koja je stigla na naše tržište, država je od prodaje odustala pa je tada ugovor prema kome su četiri investitora (EBRD, IFC, nemački DEG i švedski Sved) dobili pravo na takozvanu put opciju.

Što je značilo da ukoliko se banka ne privatizuje u određenom roku, investitori državi prodaju svoje udele po unapred dogovorenoj ceni. Prošle godine, to se i dogodilo, put opcija je aktivirana, a investitori su isplaćeni po ceni većoj od tržišne. 

Osim što su strani investitori na ovoj transakciji zaradili, oni su u vreme dok je banka imala probleme u poslovanju, 2014. i 2015. godine, u domaćoj javnosti gotovo bili abolirani za loše rezultate, iako su imali svoje predstavnike u upravi banke.

Tako su 2014. godine u bilansima banke otpisani nenaplativi krediti u iznosu većem od osam milijardi dinara, što je oko 65 miliona evra. Zanimljivo je da je u to vreme predsednik Izvršnog odbora bio Ivica Smolić, koji je u proleće 2015. godine podneo ostavku.

Posle nešto više od godinu dana, Smolić je svoju profesionalnu karijeru nastavio u Viktorija grupi. Zanimljivo je da je ova kompanija bila na spisku klijenata koji su Komercijalnoj banci dugovali novac na ime kredita. Kao i to da je, baš kao i Komercijalna banka, imala istog suvlasnika. Bio je to upravo EBRD. 

Komercijalna banka, danas ipak, posluje pozitivno, pa se tako Vladimir Medan, predsednik IO Komercijalne banke, u intervjuu "Večernjim novostima" nedavno pohvalio da je profit prošle godine iznosio 75,3 miliona evra. Ono što nije rekao jeste kakva je to dobit ako još od 2015. godine banka nije isplatila dividendu svojim akcionarima i po tom osnovu duguje im oko 66 miliona evra.

I na kraju, mnogi su izjavu guvernerke Jorgovanke Tabaković "da se ja pitam, Komercijalnu banku ne treba prodavati" protumačili kao moguće odustajanje države od prodaje.

Što nije bio slučaj. Upućeni u bankarski sektor kažu da ova finansijska institucija ima dobru bazu klijenata među malim i srednjim preduzećima, ali i kada je reč o stanovništvu.

Ali da gubi velike klijente, kao i da je tehnološki zaostala za konkurencijom. Što samo znači da su kreatori ekonomske politike, a među njima i ministar finansija Siniša Mali, verovatno procenili da banka danas vredi više nego što će možda vredeti sutra. 

A kad smo već kod toga za šta se guvernerka pita – novi vlasnik će, pre nego što to formalno i postane, za ovo preuzimanje morati da dobije dozvolu Narodne banke Srbije.