Čitaj mi!

"A za Prizren kad me pitaš, rastuži se srce moje..."

Ako želite bolje da upoznate svoj rodni kraj i okolinu, dovedite ljude koji ne znaju baš ništa o tom delu sveta. Ovom rečenicom, za koju mi je iskustvo potvrdilo da je i više nego tačna, vodim se od kada sam upisala fakultet i stekla prijatelje iz različitih delova Srbije. Tako sam, zahvaljujući gostoprimstvu dragih kolega, upoznala Užice, Smederevo, Topolu... Ali, zahvaljujući njima, saznala sam više o sebi i mojem Kosovu i Metohiji.

Kada je došao red da prijateljima uzvratim gostoprimstvo, seli smo u autobus i došli u Štrpce, varoš u podnožju Šar planine u kojoj sam odrasla.

Znajući svaki kamen i sokače u tom mestu, požela sam da zajedno sa njima izađem iz svoje zone komfora i doživim taj mini univerzum koji me je celog života okruživao. U toj želji da njima pokažem što više i dočaram im subjektivni osećaj ponosa, pa i prkosa, konačno sam počela da obraćam pažnju na svaki detalj. Sva moja čula su se probudila tog majskog dana kada smo krenuli u slavni grad na Bistrici.

Povratak u Prizren

Znajući kuda idemo, moji prijatelji nisu mnogo zapitkivali jer se u autu osećala neka pomalo svečana atmosfera. I kako to obično biva, dodatno smo je podgrejali muzikom karakterističnom za kraj u koji smo krenuli. Izbor je pao na Ranka Šemića, pa su se u pozadini, poput neke mantre tiho vrteli stihovi: "A za Prizren kad me pitaš, rastuži se srce moje; kad se setim, da u njemu ostalo je..."

Za razliku od nas, moj tata, sada naš vozač i vodič nije pevušio, samo je zagonetno ćutao dok sam ja slutila da za njega Prizren automatski znači povratak u mladost i sećanje na neki drugačiji život koji se nikada više neće vratiti. U njegovoj tišini sam osetila nostalgiju, a njegov pogled na Prizren podsetio me je na pogled Rouz iz Titanika, dok gleda ono što je od broda ostalo i u svojim mislima priziva raskošne slike glamura i otmenosti, dok u dubini svoje duše još uvek žali za Džekom.

Nakon pola sata vožnje od Štrpca, konačno smo stigli. Možda bi nekome ko ovde ide prvi put bilo muka od vrtoglavih krivina poput onih na Diznijevim crtanim filmovima. Mi smo se, pak, dobro držali očarani prizorom koji se ukazao ispred nas. Dok se polako nazire Carski grad, prva stvar koja sa desne strane oplemnila naše vidike bio je manastirski kompleks Svetih Arhangela. Ko ne poznaje dobro ovaj kraj ili ovde dolazi prvi put, treba dobro da zagleda kako bi iza ruševina i nekoliko desetina metara bodljikave žice uočio svetinju. Ali ona je tu, ne da se...

Odmah po ulasku u grad prepoznajem skretanje u ulicu gde se nalazi ordinacija oftamologa Isaka - Turčina, na kojeg Srbi računaju, što ovde nije nimalo neobično. Do sada sam, obično zbog njega, ili zbog dobre kupovine dolazila u Prizren. Sada je drugačije. Dok drugarici pokušavam da pokažem šta je šta, naginjem se kroz prozor, udišem vazduh i konačno počinjem da razumem reči nastavnice iz srednje škole koja je često govorila: "Prizren je grad koji dišem i to je ono što mi je ugrađeno u genima. Nostalgija je nešto što ti se uvuče pod kožu, i stalno grize."

Sećam se i tatinih priča o Đurđevdanu i pečenom jagnjetu ispod Kaljaje na Vaskrs, sreću i pojanje starogradskih pesama: "Slavuj pile, ne poj rano". Kaže da su mladi čekali zoru i sa njom vreo hleb uz tradicionalnu čorbu. Nije bilo važno da li je prijatelj Miloš, Muhamed ili Mustafa, važno je bilo da bude dobar čovek. Tako bi i Prizren, kada bi postao čovek, bio topao, neposredan i nenametljiv, blag a istovremeno jak.

Potkaljaja 

Automobil uvek parkiramo na istom mestu, neposredno pored Kamenog mosta odakle sada kreće naša turistička tura. Zatvaram vrata, žmurim i poželim da sam ovde, kao i moji prijatelji, prvi put, kako bih mogla iznova da se oduševljavam dašku vetra koji donosi miris pržene kafe i slatkih baklava. Dok prelazim preko mosta, bore se oduševljenje i osećaj ulaska u drugu dimenziju, jer tek kada se pristupi Potkaljaji, oseti se neverovatna energija koja stuji u vazduhu.

Pitam se, da li ovaj grad nekada stari? Da se sa druge strane mosta ne nalazi moderan kompleks sportskih radnji i da ljudi u rukama ne drže pametne telefone na "selfi stikovima" kojim slikaju svaki svoj korak kako bi se hvalili na instagramu, možda bih poverovala da umesto mosta prelazim vremeplov i odlazim u neko prošlo, lepše vreme.

Laganim koracima obilazimo stari deo grada, Potkaljaju, koji šarmira starinskom kaldrmom i šetalištem uz Bistricu. Zajedno sa Pantelijom čine specifičan deo grada, sa neobičnim ulicama i kućama. Ulice su uske, kuće zbijene sa belim fasadama a krovovi se skoro dodiruju. Građene su da jedna na drugu naleže. Čini mi se da je dovoljno da se izađe na prozor kako bi se pila kafa sa komšijam. Uprkos burnoj istoriji i velikim promenama, Prizren je ostao dosledan svom vekovnom imidžu trgovačkog grada kroz koji je prolazio put začina, čaja i baruta.

Sve je to uklesano u kaldrmu. Čak je i muzika odraz mentaliteta grada i ljudi. Ona je spora, tiha, gospodska, graciozna i otmena, jer se u tursko doba nije smelo ni slaviti ni radovati. Sve se radilo iza visokih zidina, tiho i tajno. Zato se u tekstovima i melodiji oseća duboka tuga (dert) i žal, velika ljubav i očekivanja (karasevdah). I danas, većina razlikuje da l' si kasablija (građanin) ili iz okoline po tome da li znaš sva tri jezika: srpski, turski i albanski.

Šadrvan

Od silne šetnje smo ogladneli, a to smo shvatil baš na Šadrvanu - centralnom trgu u Prizrenu. Svojim prirodnim ambijentom i prijateljskom atmosferom, restoran sa patkama koje plivaju u fontani nas je namamio da probamo najbolje prizrenske ćevape i fantastični kolač trileće po tradicionalnoj ceni od 1e. Ovaj kolač, sa tri vrste mleka i kremastom karamelom je tradicionalni albanski specijalitet koji se do skoro nije mogao probati u drugim gradovima u Srbiji, a u Prizrenu bi bila grehota ne probati ga. Dok osećam kako mi se topi u ustima, zamišljam da sam na oblacima. U nozdrve mi se uvlači miris sveže kahve, pa dok je sipam iz bakarne džezvet, razvijam iluziju da sam u Istambulu.

Nakon nekoliko okačenih priča na instagramu, punog stomaka i baterija, kako onih imaginarnih u glavi, tako i ove na telefonu, izlazimo iz restorana dok ispred nas stoji ona. Prelepa i preponosna. Stara a kao da nije ostarila ni dan - Šadrvanska česma iz koje teče, ako je verovati legedi - čarobna voda koja ima poseban značaj u prizrenskoj kulturi. Ona osvežava, krepi, pere prljavštinu i leči. Otuda i legenda da onaj ko popije jednom Šadrvansku vodu, uvek se vraća u Prizren. Znajući to, sa dozom sujeverja flašicom hvatam mlaz vode, naginjem se i pijem.

Srpske svetinje

Nekada je u Prizrenu živelo oko 150.000 Srba, a danas se oni mogu izbrojati na prstima dve ruke, ne računajući Prizrensku Bogosloviju. U Bogloviji Svetog Kirila i Metodija danas uči oko 50 učenika iz cele Srbije. Neke od njih zatičemo u Crkvi Bogorodice Ljeviške. Među njima i Dušana koji strpljivo kreće u šetnju po Prizrenu sa nama, dok još strpljivije odgovara na moja pitanja.

Podseća da je ova škola značajna po tome što je prva ovog tipa Srbiji a u njoj su se školovala četvorica srpskih patrijarha: Gavrilo, Varnava, Pavle koji je ovde bio i profesor dok je bio episkop u Prizrenu i Irinej, koji je bio učenik, profesor i rektor. Jedna od najzanačajnijih crkvi u Prizrenu, značajna za ceo srpski rod je crkva Bogorodice Ljeviške koja je stradala u ratnim dešavanima 1999. i 2004. godine. Nekoliko godina posle spaljivanja, u crkvi ponovo počinje služenje liturgije na Bogorodičine praznike. Stradala je, a zatim i bila obnovljena i crkva Svetog Đorđa.

Kaljaja

Sa ne baš tako dobrom kondicijom, ali puni optimizma krenuli smo ka stazi koja vodi do Kaljaje - Dušanove tvrđave. Primećujem da je tata uzbuđen dok pokušava da prizove osećaj bezbrižnosti koji je nekada imao koračajući ovom stazom. Mojim prijateljima nije jasno zašto je ovaj trenutak toliko bitan, a ja samo čekam da izgovore ono čuveno i dugačko "vauuu". Zastajemo na pola puta jer je ispred nas velika kuća koja je nekada pripadala mojoj tetki.

Beli se ispred nas kao Šar planina u januaru. Prelepa. "Neverovartno. Ista je.", sa nevericom konstatuje tata dok dodiruje čiste i nove zidove kako bi sebe uverio da ne sanja. Oseća se kao dvadesetogodišnjak dok se sa svojim drugarima, ranom zorom, srećan i opijen mladošću, vraćao kući. Oskudno nameštena dnevna soba, sa sveže okrečenim zidovim, spremna je za stvaranje novih uspomena za neke, a u nekima, uspešno budi stare.

Ova prostorija, samo je put ka terasi sa koje se vidi grad koji sija zaleđen u vremenu. Na 50 metara vazdušno, uzdiže se Sinan Pašina džamija, izgrađena od delova manastira Svetih Arhangela. Oni koji su čitali bajke, mogli bi da se zakunu da su tako zamišljali zamak u kome je živela Aladinova Jasmin, a minaret se uzdiže poput kule u kojoj je bila zatočena Zlatokosa.

Odmah pored nje, nalazi se Saborna crkva Svetog Đorđa koja prkosi svojom lepotom, predstavljajući doslednu konkurenciju džamiji. Sa leve strane u ravni kuće, stoji crkva Svetog Spasa koja čuva mir i tajnu vrednu života.

Taman kada smo pomislili da ne može biti lepše od ovoga, tata nam, poput glasa sa televizijske reklame, veselo uzvikuje: "Ali to nije sve"! Sada već prilično umorni, ipak ne odustajemo. Nastavljamo put uz stazu sve do table na kojoj piše „Uspeli ste! Uđite i istražite me", na albanskom, turskom, srpskom i engleskom jeziku. A ko smo mi da ne poslušamo? Pogled, nekoliko metara viši od prethodnog koji smo imali sa terase podjednako ostavlja bez daha. Tu sliku pred očima koja ostaje urezana u sećanju i mnogo nakon odlaska iz Prizrena, najbolje je opisao svetski poznati glumac albanskog porekla Bekim Fehmiju.

Njegove reči uklesane u tabli na vrhu tvrđave, bojom njegovog glasa i sada mi odzvanjaju u glavi: „Na vrhu Kaljaje sedam pored železne kugle vekovima stare koja služi da se objavi ramazanski iftar. Ispred mene se prostire Prizren uronjen u zelenilo iz kojeg izviru minareti od više od 20 džamija koji sijaju kao duge strele usmerene ka nebu. Plavi se pravoslavna crkva.

Crveni se od cigli katoločka crkva. Krivudava Bistrica brza, penasta, nestaje u poljima Dukađinija, sve do tamo, do podnožja planine Paštrik. Vidim zelenu gimnaziju. Vidim i krov svoje kuće."

Prizrenska noć 

Dok stari Prizren spava, noć, poput popove kći Dinke, iz Šantićeve Prizrenske noći, gleda na Bistricu hladnu. Kao ona, dok čeka svog vojnika, prestravljena i brižna, noć čeka jutro. Crkva i džamiju, u tišini, blizu i mirno stoje. Noću je Prizren balkanski grad svetlosti, a kada svane jutro, Prizren se pretvara u kap rose, čistu i nežnu, zamrznutu u vremenu.

Sviće jutro, zvone zvona Saborne crkve Svetog Đorđa, čuje se glas Hodže iz džamije. Umesto harmonije između tri nacije, realnost je sasvim drugačija, oseća se distanca. Ali, jutro obećava da će ponovo sve biti dobro. Ta nada koja je živa udružena je sa vazduhom, šadrvanskom kaldrmom i vodom sa besmrtne česme. Ona je odgovor na pitanje zašto ljudi koji posete Prizren žele da mu se vrate.

U povratku u Štrpce, u kolima ponovo ista pesma. Ranko, poput molitve izgovara stihove: "Nemoj nikad da me pustiš da zaboravim; Kosovo moje, Bistricu, Šaru, zar da izgubim?".