Kako se dečja duša oporavlja od trauma – uspostavljanje poverenja je najvažnije

Vukašin Čobeljić kaže da razgovor sa svakim detetom, svakom mladom osobom zahteva posebnu edukaciju, učenje o intervjuu, kako se pitanja postavljaju, na koji način.

"To je baza, to je sigurnost, ali generalno svakom detetu ili adolescentu prilazimo kao individualnoj osobi, kao potpuno novom svetu. Trudimo se da obraćamo pažnju ne samo na verbalnu komunakaciju, već i na neverbalnu, kako se dete postavlja, kakva je mimika. Trudimo se da pratimo potrebe deteta, odnosno da budemo u kontaktu sa njim sve vreme", objašnjava psiholog Klinike u Tiršovoj.

Prema njegovim rečima, ključno je da se uvek predstave detetu.

"Objašnjavamo detetu da nismo lekari ni tehničari i da ne očekuju preglede ili intervencije, već će sa nama razgovarati i crtati. Najvažnije je da se uspostavi odnos poverenja. Kao što mi procenjujemo dete, tako i dete nas procenjuje", ukazuje Čobeljić.

Odnos poverenja podrazumeva ravnopravan odnos

Odnos deteta prema psihologu zavisi od uzrasta - koliko dete može da shvati - ali je vrlo važno da su uloge jasne.

"Odnos poverenja podrazumeva ravnopravan odnos. Ne postavljamo se iz uloge autoriteta, nekoga ko je strog i neprikosnoven, ali je negde vrlo jasna granica i trudimo se da budemo u odnosu topli i puni razumevanja. Samo preko poverenja možemo doći do nekih bitnih informacija, ili će nam dete kazati ili pokazati", naglašava dečji psiholog.

Dodaje da nema pravila posle koliko vremena deca pričaju o nečemu neprijatnom. Nekad deca imaju potrebu da što pre iznesu određeni sadržaj, ali to se, ipak, ređe dešava.

Mnogo češće se dešava da je potrebno određeno vreme da se stekne poverenje da je dete sigurno da će u datom kontekstu biti zaštićeno.

Do odgovora mnogo lakše doći kroz igru i crtanje

Nekada je do odgovora znatno lakše doći kroz igru koja je mnogo bliža deci mlađeg uzrasta.

"Ne mora da bude samo igra, nekad će dete nešto nacrtati, pokazati crtež. Imamo slučajeve u praksi kada verbalna komunikacija ne dovodi u samom startu do otvaranja deteta, ali dete može na slici da pokaže situaciju koja je možda bila neprijatna. Svaka igra koja nije u skladu sa uzrastom, koja podrazumeva neke neprijatne scene, jeste znak upozorenja ili igra koja je stereotpna, koja se ponavlja na isti način, to su sve znaci upozorenja", objašnjava psiholog Vukašin Čobeljić.

Na pitanje koliki je napor za dete da još jednom prođe kroz traumatično iskustvo i da li je važno da se obavezno kroz to prođe i ne potisne, Čobeljić kaže da je, što se tiče struke, poželjno da dete proradi neku vrstu traume, ali je jako bitno na koji način, u odnosu sa kim i u kom kontekstu.

"Jako je bitno da to bude zaštićujući kontekst. Sa druge strane, postoji pojam retraumatizacije i to je ono što se vrlo često dešava u praksi da kada dete doživi vrlo neprijatno iskustvo prolazi kroz veliki broj razgovora najčešće prvo sa osobom kojoj se poveri, policijom, psihologom, i to je nešto što može da ostavi neprijatan efekat, ali trudimo se da u svakoj takvoj situaciji budemo tu za dete. Idealna situacija bi bila da postoji tim stručnjaka koji bi jednom obavio razgovor kroz odnos poverenja vezano za nasilje, traumu, zlostavljanje", smatra psiholog Klinike u Tiršovoj.

Priča o osećanjima treba da počne od malih nogu

Čobeljić napominje da od ranih nogu detetu treba dati za pravo da verbalizuje ili pokaže šta je to što mu ne prija.

"Roditelji se trude da postave granice, da nauče šta se sme, a šta se ne sme, ali dosta rano treba pričati o osećanjima. Deci su bliski crtani filmovi i treba obraćati pažnju kroz priču ko se kada naljutio, ko je bio srećan, ko je bio tužan i na taj način dete će sticati znanje sa jedne strane, a sa druge roditelji su tu da to podstaknu. Kada primete određenu promenu koja je velika i dramatična u odnosu na ranije ponašanje ili raspoloženje treba detetu da skrenu pažnju na to u smislu postavljanja pitanja da li se nešto dogodilo, da li im je bilo neprijatno", poručuje Čobeljić.

Kada malo odrastu, važno im je šta kažu vršnjaci. Vršnjačka grupa, naročito sa pubertetom i adolescencijom, postaje sve važnija.

"Prihvaćenost u grupi postaje ključna. Zašto ne u odnosu na roditelje - to je individualno, različiti su razlozi. Nekada se adolescenti plaše da ih roditelji neće razumeti, nekada će ih razočarati, nekada će slediti odgovarajuća kazna", ističe psiholog.

Prema njegovim rečima, najvažnija uloga roditelja bi bila da je tu za dete, da može da ga sasluša, razume, da postoji empatija.

"Svi smo mi ljudska bića. Nekad propustimo neki trenutak, signal, bez obzira da li verbalni, gde dete jasno naglasi da mu nešto smeta i neverbalni gde dolazi do povlačenja. Različiti su razlozi, ali bi roditelji trebalo da se trude da što manje ulaze u takvu situaciju. Stav struke je da bilo kakvo, od strane deteta, naglašavanje negativnih misli treba ozbiljno shvatiti", poručuje Čobeljić.

Smatra da kada roditelji u razgovoru sa detetom vide ozbiljnu promenu - promenu u raspoloženju koja je neuobičajena, dete je agresivnije, postoje promene vezane za spavanje, ishranu - treba da budu otvoreni sa detetom i da potraže pomoć psihologa.