Antigona, novi simbol promigrantske Evrope

Prvi predizborni skup su bečki Zeleni održali u Parku Zigmunda Frojda, na zelenom platou ispred Votiv-crkve, u pretprošlu subotu, 12. septembra.

Glavna tema je bila sudbina migranata s Lezbosa. Potpredsednica gradske vlade i šefica bečkih Zelenih Birgit Hebajn je pozvala saveznu vladu da hitno preuzme deo ljudi iz Morie i svaki razgovor o tome, treba li ili ne, nazvala "diskusijom srama i zla".

Konzervativni deo vlade odbija preuzimanje migranata, jer je "kancelaru važnije da od Slobodara otme 100 glasova, nego da spasi 100 dece iz Morie", kaže Hebajnova.

Iza Hebajnove je u znak podrške stajala čitava ministarska garnitura Zelenih i potvrdno klimala glavama. Njeni članovi su rastrgani između političke odgovornosti da podržavaju nacionalnu vladu u kojoj sede i moralne obaveze da tu istu vladu sruše.

Savezna koalicija sa Zelenima u Austriji se sve više pretvara u evropski trenažer na kome narodnjaci i socijaldemokrate uvežbavaju političke opcije u saradnji sa Zelenima.

Osim Austrije, zelene stranke trenutno vladaju u koalicijama na državnom nivou u Švedskoj, Finskoj i Luksemburgu. Uvek sa levicom, samo u Austriji sa centrom.

Zeleni i socijaldemokrate, to je već praksa. Zeleni i konzervativci, to je eksperiment.

Zauzeto, Zeleni

Bečki Zeleni su sasvim svesno izabrali Frojdov park za otvaranje svoje predizborne kampanje.

Od događaja iz 2012, to je njihov park, zelena teritorija i koloristički i ideološki. Teško da bi se na tom prostoru Slobodari odlučili na predizborni skup, iako bi i oni imali razloga da se pozivaju na slučaj od pre osam godina.

Tada je, od decembra 2012, grupa migranata iz Pakistana i Avganistana tri meseca živela u Votiv-crkvi/Zavetnoj crkvi, vršeći pritisak na vlasti za dodeljivanje azila.

U crkvi su živeli, spavali i jeli, a za dnevne molitve i klanjanje koristili obližnji Institut za sociologiju Bečkog univerziteta, odmah na rubu Frojdovog parka.

Od sanitarnih čvorova je korišćen onaj na Institutu. Ali i u samoj crkvi, koja ima jako zgodan oratorijum iza glavnog oltara, na visini empora, uređen kao udobna soba za potrebe cara Franje i carice Sisi.

Koliko se zna, car je bio u crkvi na posvećenju 1879. i više nikada, ali je ta prostorija zadržala neverovatno kućno-domaćinski izgled.

Javnost se tada, 2012, nije podelila oko osnovne dijagnoze, da je crkva okupirana, i to tačno za Božić, već oko stava da li je ta okupacija moralno opravdana ili ne.

Po motivima događaja iz 2012. je nobelovka Elfride Jelinek napisala dramu "Nama prepušteni", premijerno izvedenu u Burg-teatru u proleće 2015.

Gledaoci Kulturnog dnevnika RTS-a su imali priliku da vide izveštaj sa premijere. 

Odonda, od opsade Crkve zaveta 2012. i Burgove premijere 2015, Park Zigmunda Frojda je narastao u moderni totem migracione politike Zelenih, s one strane istorije i memorije.

Moralno u pravu, politički u pravu?

Kod svakih izbora, bilo nacionalnih ili gradskih, jedna partija obično osvoji javni fokus. Takmiči se naravno čitava programska lepeza stranaka, ali uvek jedna od njih, ona koja ne pobeđuje, ali presuđuje u koalicionom sastavu, zaslužuje najviše pažnje.

U Beču su to trenutno Zeleni. Već deset godina oni sa Socijaldemokratama formiraju gradsku vladu.

U oba slučaja, sa levicom u gradu, sa (desnim) centrom u državi, Zeleni imaju manjinsku poziciju, ali samo po broju. Moralno, oni su većinski partner - tako ih doživljava njihovo biračko telo, tako vide sami sebe.

Sve partije se pozivaju na neku simboličku legitimaciju - konzervativne na tradiciju i marljivost, socijaldemokratske na socijalnu pravdu, desno-populističke na kulturu, zelene na etiku i moral.

Problem sa Zelenima je odmah jasan - oni nikad ne greše, jer se njihova legitimacija bazira na najčistijoj humanističkoj etici. Drugi mogu da zabrljaju, Zeleni ne.

Zbog te skoro papske nepogrešivosti, Zeleni su svuda poslovično težak partner. Desni populisti još i teži, što je dobro pokazao pad prvog kabineta Sebastiana Kurca.

Na izborima za tri sedmice, bečki Zeleni se, po vlastitim izjavama, bore za drugo mesto, odmah iza Socijaldemokrata, koji po svim ispitivanjama javnog mnjenja pobeđuju sa oko 40 odsto.

Zeleni trenutno sede u gradskoj vladi sa 10 odsto osvojenih glasova na izborima pre pet godina. Sada planiraju najmanje 20 odsto, dok im ispitivanja javnog mnjenja daju najviše 15.

Konzervativna stranka već decenijama loše prolazi na gradskim izborima. Do sada je važilo - čim se pojave, već znaš da gube. Na poslednjim izborima pre pet godina osvojili su tek sedam odsto.

Ovog puta međutim, sa Sebastijanom Kurcom i njegovim "tirkiznim" timom u pozadini, prognoze im daju 20 odsto. Glavni razlog je relativno tvrda linija konzervativaca u anti-migracionoj politici.

Slobodari su kao otvoreno anti-migrantska politika na prošlim gradskim izborima osvojili više od trećine glasova, 34 odsto. Njihov plan je bio, pre afere Ibica, osvajanje apsolutne većine na gradskom nivou. Sada mogu biti srećni ako uopšte dobace do dvocifrenog rezultata.

U oktobru će Socijaldemokrate biti u udobnoj poziciji da biraju idu li u koaliciju sa Konzervativcima, ili još jednom sa Zelenima.

Za koju varijantu će se odlučiti, to će zavisiti od toga koja će politička struja odneti moralnu prevagu u u austrijskoj migracionoj politici.

Ako Zeleni ispadnu iz gradske vlade, biće to znak i skorog pada nacionalne. Šef savezih Zelenih, vicekancelar Verner Kogler bi to shvatio kao da je ostavljen sam na brodu koji tone, i pokušao da stranku izvuče iz kompromitujućeg zagrljaja sa desnim centrom Sebastijana Kurca.

Čitava komplikovana matematika koja odlučuje o opstanku austrijske vlade ili povratku Austrije u pro-migrantski evropski blok nemačke kancelarke Angele Merkel se posle Morije spustila na nivo dnevnog testiranja.

Koja strana će prevagnuti? U bečkoj izbornoj kampanji se stranke ne svađaju oko epidemioloških mera, već oko moralnih premisa migracione politike.

Moderna Antigona ne sahranjuje brata, već ljudski rod

Bečka medijska, kulturna i umetnička elita u glasnoj većini stoji na pozicijama Zelenih. 

Sigurno, i austrijske socijaldemokrate su orijentisane pro-migraciono, ali tek u kombinaciji sa Zelenima njihov stav nadrasta politiku i postaje etika.

Kako onda, kad su u efektima isti, razlikovati socijaldemokrate i Zelene? Lako. Prvi uvek izgledaju kao da trguju, čak i kad deluju sa moralnih pozicija; drugi nikad ne deluju kao da trguju, čak i onda kad napuste moralne pozicije.

Za dobro ili zlo, ovo je zvezdani trenutak partija Zelenih svuda u Evropi, one odlučuju o moralnom statusu epohe.

Nedavna premijera u Akademskom pozorištu, drugoj sceni bečkog Burg-teatra, dobro pokazuje taj "zeleni" karakter epohe.

Premijera je održana iste večeri kada i izborni skup Zelenih u Frojdovom parku, onaj gde je šefica gradskih Zelenih izjavila da oteti sto domaćih duša od desnice ne može da se meri sa spasom sto duša iz Morije.

Uvodili su nas u poluprazno pozorište i na kraju izvodili napolje po grupama, na više ulaza, sa kartama koje su glasile na ime i prezime, za ne daj bože, kao  boarding pass (karta, propusnica za ukrcaj) na aerodromu.

Redari su pazili na odstojanje, glas iz režije je koordinisao ekonomiju maski, kad je staviti, kad skinuti, kako pljeskati. Već je to bio znak dramatičnih promena evropske kulture. 

A onda je došla predstava.

Autor teksta je Sofokle, ali i nije. Mladi austrijski dramaturg Tomas Kek je preuzeo antičku dramu i komponovao je iznova.

Kod Sofokla, Antigona, ćerka Edipa i Jokaste, sahranjuje brata Polinika, uprkos zabrani koju je postavio njen ujak Kreont.

Antigonina braća, Polinik i Eteokle su se po državnom ugovoru rotirali na vlasti u Tebi, svaki po godinu dana. Kad je Eteokle odbio da se povuče na kraju svog turnusa, Polinik je otišao u egzil, skupio vojsku i napao Tebu.

Braća su ubila jedan drugog, a Jokastin brat Kreont preuzeo vlast. On je sahranio Eteokla po svim obrednim pravilima, a za Polinika naredio da ga se ostavi da trune nesahranjen.

Uprkos zabrani, Antigona je sahranila brata, i za kaznu bila živa zazidana u grobnicu. Njena smrt je za sobom povukla i druge smrti - Kreontov sin Hemon, zaljubljen u Antigonu, je izvršio samoubistvo; Kreontova žena Euridika takođe, kad je čula sa smrt sina Hemona.

To je Sofokle, ovde ispričan kratko i ekonomično, kao u lutkarskim predstavama koje daje Snupi u stripu o Čarli Braunu.

Kod Keka je Polinik poprimio kolektivne dimenzije. Na obali ispod tebanskih zidova ne leži jedan čovek nesahranjen, već svi migranti, izbeglice, azilanti, u daljoj razradi čitavo čovečanstvo.

Dobrom scenskom dosetkom - praktično jedinom, na sceni štedljivog kovid-teatra - nemački reditelj Lars-Ole Valburg je Tebance poslao duboko ispod vode dok razgovaraju o mrtvima. Praktično su svi mrtvi, oni koji leže na obali, i oni ispod mora.

Živo-mrtvi ispod mora se svađaju da li da sahrane mrtvo-žive koji leže na obali ili ne; da li su to njihovi mrtvi, ili neki tuđi; da li su to oni po nekom međudržavnom ugovoru obavezni ili ne.

Da nije jasne paralele sa migrantskim tokovima i direktnog verbalnog dovođena u vezu sa Moriom, Kekova obrada bi najviše ličila na novozavetnu epizodu iz Matije (8.22) "neka mrtvi sahrane svoje mrtve". U smislu, neka se napravi radikalni društveni rez pre nego što se krene za novim Bogom.

Ovako, sa konstantnim podsećanjem da na obalama leže mrtvi migranti koje su ubile evropske kulture, uz Sofokla kao izgovor za direktnu političku kampanju, Kek je napravio programatski tekst, a Valburg osrednju predstavu.

Čak i glumački ansambl na momente igra nesigurno, što je u Burgu praktično nemoguće. Nije pomogla ni atraktivna forma antičkog hora, kao glasa kolektivnog morala.

Jelinekova šamara bolje

Nešto ne valja u toj predstavi, stav je domaće pozorišne kritike, pri čemu svi izbegavaju da direktno imenuju to "nešto" kao ideološki aktivizam i političku programatiku.

Jedan od problema je to da se Kekova "Antigona, jedan Rekvijem" etički i formalno nastavlja na predstavu Jelinekove "Nama prepušteni" na velikoj sceni Burga pre pet godina, ali estetski i jezički pada ispod nje.

Jelinekova radi po Eshilu, Kek po Sofoklu; u oba slučaja su se reditelji odlučili za doslednu formu antičkog hora. Obe predstave su direktne kritike anti-migracionog stava, svejedno da li kao politike ili kulture.

Čak i oni koji ne spadaju u ljubitelje Elfride Jelinek, u tom poredjenju priznaju njenu veličinu. Osim u retkim momentima, predstava "Nama prepušteni" se nije spuštala na nivo političke propagande; Kekov "Rekvijem", osim u retkim momentima, se nije podigao sa nivoa političke propagande.

Jedna formalna karakteristika je dobila svoj konačni izraz u umetnosti i medijima: Migracioni diskurs Zelenih se ustalio kao diskurs o smrti, umiranju, raspadanju i masovnom ubistvu.

To je zatvoreni diskurs, neprijateljski raspoložen prema svakom različitom mišljenju. Njegova osnovna karakteristika je da se politička tema migracija obrađuje u jednom jedinom obliku, u kontekstu smrti i umiranja na putu u obećanu zemlju Evropu.

To znači: Ili će ih Evropljani sve primiti, ili su ih, de fakto, sve pobili.