Čitaj mi!

Princ Filip – nikada do kraja prihvaćeni pravoslavac

Rođen na Krfu kao naslednik grčkog i danskog prestola, Grčku je napustio kao beba posle vojnog puča u korpi za voće umesto u kolevci. Bio je ratni heroj u Drugom svetskom ratu, jedina ljubav kraljice Elizabete Druge o kojoj se brinuo celog života hodajući jedan korak iza nje. U taj korak je stala sva podozrivost dela britanskog društva koje mu je zameralo osobenu duhovitost i poreklo.

Smrt vojvode od Edinburga obelodanjena je odmereno i bez pompe. Saopštenje da je princ Filip preminuo mirno, u ranim jutarnjim časovim 9. aprila, stavljeno je na kapiju dvorca u Vindzoru gde je dansko-grčki princ proveo svoje poslednje dane.

Protokolarna priroda samog čina nije samo Britance, već i čitav svet, podsetila na ulogu britanske monarhije kao čuvara tradicije, ali i ukazala i na činjenicu, koju je lako prenebreći, da je princ Filip rođen pre bezmalo jednog veka 10. juna 1921. godine kada je prizor kraljevske posluge, koja svetu saopštava vesti proglasom na kapiji dvora bio prilično normalan i uobičajen način komunikacije.

Zato nije nimalo preterano reći da je životna priča princa Filiposa, ujedno i priča o istoriji Evrope za poslednjih 100 godina.

Grčki koreni

Princ Filip rođen je na Krfu kao naslednik grčkog i danskog prestola. Kršten je u pravoslavnu veru u crkvi Svetog Đorđa u tvrđavi grada Krfa.

Rođen je u veoma burnom i nepovoljnom političkom trenutku za Grčku. Bilo je to vreme grčko-turskog rata, koji je trajao od maja 1919. do oktobra 1922. godine. Cilj grčke kampanje u Maloj Aziji bilo zauzimanje teritorija, koje su Atini saveznici, a posebno tadašnji britanski premijer Dejvid Lojd Džordž, obećali za saboraštvo u Prvom svetskom ratu.

Rat je završen ne samo vojnim porazom Grčke, već i najvećom razmenom stanovništva u tom delu sveta od pada Vizantijskog carstva. Narod je krivca za poraz pronašao u kralju Konstantinu Prvom, koji je uhapšen 27. septembra 1922.

U opasnosti je bio i Filipov otac grčko-danski princ Andrija, kao uostalom i cela kraljevska porodica. Tako je u decembru 1922. porodica budućeg supruga britanske kraljice prognana iz Grčke.

Filip je, tvrde istorijski zapisi, zemlju napustio u korpi za voće umesto u kolevci, podelivši time izgnaničku sudbinu preko tri miliona Grka, proteranih iz novorođene turske republike.

Tokom života, princ Filip nikada nije govorio grčki, a 1992. je priznao da ga razume. No, sa muškim članovima porodice posećivao je Svetu Goru i na svog najstarijeg sina preneo svest o vezi sa pravoslavljem.

Raspad izgnane porodice

Prvi Filipovi dani u izgnanstvu protekli su u prelepom i prebogatom zapadnom predgrađu Pariza – San Kluu. No, do desete godine, mladi princ, opisan u svojoj prvoj školi – američkoj školi Elms u Parizu – kao "izuzetno lepo vaspitan", doživeo je potpuni raspad svoje porodice.

Četiri starije sestre su se poudavale za nemačke prinčeve, majci – princezi Alisi je dijagnostikovana šizofrenija, a otac se preselio u Monte Karlo.

Mladi Filip završio je u Velikoj Britaniji sa poengleženim delom porodice, koja je promenila prezime Batenberg u njegov engleski prevod Mauntbaten. Starateljstvo nad Filipom preuzeo je lord Milford Hejven, drugi markiz od Mauntbatena.

Obrazovni asketizam

Godine 1933. kada je Adolf Hitler seo u fotelju nemačkog kancelara, princ Filip je iz Kansingtonske palate gde je živeo sa Mauntbatenovima doputovao na školovanje u pokrajinu Baden-Virtemberg.

Razlog je bila ušteda novca, česta u izgnanim kraljevskim porodicama, jer je vlasnik škole u zamku Salem bio jedan od zetova princa Filipa, vojvoda od Hesea.

Samu školu, zasnovanu na stoicizmu i asketizmu, vodio je Kurt Han. On će samo četiri godine kasnije zbog antisemitizma pobeći u Škotsku gde osniva čuvenu školu Gordonstoun, zasnovanu na istim principima. Sa njim će u Edinburg poći i princ Filip, koji je u međuvremenu izgubio i svog staratelja, preminulog od raka koštane srži, i sestru Sesiliju, koja je zajedno sa suprugom vojvodom od Hesea, decom i svekrvom, poginula u saobraćajnoj nesreći kao jedini nacista u porodici.

Na drugoj strani bila je Filipova majka, princeza Alisa, čije je ime, zbog sakrivanja Jevreja u Drugom svetskom ratu, na spisku pravednika u jerusalimskom Jad Vašemu. Filip je ostao u Gordonstounu dve godine.

Celog života će hvaliti asketizam profesora Hana, a u Gordonstoun će poslati i svog najstarijeg sina princa Čarlsa čijem umetničkom senzibilitetu stoicizam čuvene škole nije nimalo prijao.

Ratni heroj

Drugi svetski rat zatiče grčko-danskog kraljevića u britanskoj kraljevskoj mornarici. Princ Filip boriće se protiv dvojice zetova – Kristofa od Hesea i Bertolda od Badena.

Ratna vojna karijera odvela ga je do Indijskog okeana, a zatim vratila do rodne Grčke gde se istakao u bici za Krit. Izgnani princ je tako stekao i orden Grčkog ratnog krsta mlade republike.

Učestvovao je u obezbeđivanju savezničkog iskrcavanja na Siciliju. Kraj rata dočekao je na Pacifiku kao jedan od svedoka japanske bezuslovne predaje u Tokijskom zalivu.

U Britaniju se vratio 1946. godine na razaračku HMS Velp kao jedan od najmlađih glavnokomandujućih oficira celokupne britanske mornarice.

Ljubav sa Elizabetom

Buduću suprugu upoznao uoči samog početka ratovanja našavši se u pratnji britanskih princeza Elizabete i Margarete prilikom posete kralja Džordža VI njegovoj pomorskoj akademiji u Dartmutu.

Elizabeta je imala samo 13 godina, ali se zaljubila na prvi pogled. Par se dopisivao tokom celog rata, te je Filip Elizabetu zaprosio odmah po povratku sa Pacifika. Kralj Džordž VI pristao je na brak, ali je zvanično saopštenje veridbe odloženo na godinu dana do 21. rođendana i punoletstva tadašnje prestolonaslednice, koje je obeleženo njenim istorijskim govorom u kojem se obavezala na doživotno služenje narodu.

Veridba je postala zvanična 10. jula 1947. godine. U međuvremenu, Filip je postao britanski državljanin, odrekao se grčkog i danskog aristokratskog porekla i pretenzija i usvojio rodbinsko prezime Mauntbaten.

Britanska nacija ga nikada nije potpuno usvojila. Iako su ga svi koji su sa njim sarađivali hvalili, pa i voleli, njegov smisao za humor, često veoma arhaičan, obično je tumačen kao uvredljiv, posebno u žutoj štampi. Dakle, i u novoj domovini, princ Filip je ostao stranac.

Nesuđena "kuća Edinburga"

Ženidbom sa tada princezom Elizabetom 20. novembra 1947. godine princ Filip postao je anglikanac, iako njegova pravoslavna vera nije bila pravna prepreka za brak sa budućom nominalnom poglavarkom Anglikanske crkve.

Međutim, u maju 2011. godine princ Filip je izjavio da je "anglikanac samo nominalno i da je bio i ostao pravoslavac".

Na svadbu nisu bili pozvani nemački članovi Filipove porodice. Bi-Bi-Sijev radijski prenos venčanja pratilo je dvesta miliona ljudi širom sveta. Brakom sa budućom kraljicom, Filip je stekao mnoštvo titula od kojih je najvažnija ona vojvode od Edinburga.

Kao član porodice Mauntbatenovih, postao je i član Doma lordova, ali nikada u njemu nije održao nijedan govor zbog apolitičkog položaja kraljevske porodice. Mesto u tom domu izgubio je 1999. godine reformom vlade Tonija Blera, kojom je drastično smanjen broj članova toga doma iz redova naslednih aristokrata, koje su zamenili od vlade postavljeni lordovi bez prava da svoje mesto nasledno predaju.

Mladi par se posle venčanja, pa sve do prerane smrti kralja Džordža VI, preselio u kuću Klarens, koju moderni Britanci prevshodno identifikuju kao rezidenciju kraljice majke. U tom zdanju rodili su se i princ Čarls i princeza Ana, prvo dvoje od četvoro dece kraljevskog para.

Princeza Elizabeta je htela da venčanjem uzme suprugovo prezime. Filip je umesto "kuće Mauntbaten" predložio da postanu "kuća Edinburga". Međutim, sam Vinston Čerčil stavio je tačku na promenu imena kraljevske kuće Vindzora.

"Ja nisam ništa bolji od amebe. Jedini sam čovek u ovoj zemlji, koji svojoj deci ne može da prenese ni prezime", žalio se tada princ Filip.

Žonglirajući između vlade i porodice, kraljica Elizabeta je, po dolasku na presto, rešila taj spor ukazom da svi potomci, koji nemaju prinčevske titule, nose prezime Vindzor-Mauntbaten.

Kraljičin pratilac

Smrt kralja Džordža VI zatekla je prestolonaslednicu i njenog supruga u Keniji. Ambasadorska uloga širom Komonvelta bila je i ostala uloga viših članova britanske kraljevske porodice sa ciljem da podanike upozna sa budućim vladarem.

Kraljica Elizabeta II krunisana je 2. juna 1952. godine u Vestminsterskoj opatiji gde se i udala. Filip nije krunisan, već je klekao pred nju i zakleo se na podaničku doživotnu vernost.

Tu zakletvu je ispunio. Kraljevski brak probio je sve rekorde ne samo po svojem trajanju od skoro 74 godine, već i po izuzetnom partnerstvu supružnika. Princ Filip je do 97. godine svog života upravljao kraljičinim poljoprivednim imanjem, koje je znatno veće od većine evropskih država.

Bio je na čelu više od stotinu dobrotvornih društava i predvodnik brojnih vojnih udruženja. Britanska vojska i sportska udruženja bili su prava Filipova domovina gde je zaista bio prihvaćen i poštovan.

Poslednje godine službovanja uknjižio je 311 radnih dana. Penzionisao se 2017. godine sa 22.219 samostalno obavljenih kraljevskih dužnosti u karijeri. Poslednja mu je bila i najdraža – poseta kraljevskoj mornarici.

Supruga Elizabeta II ga je uzdigla u protokolarni nivo iznad prestolonaslednika princa Čarlsa simbolično mu se zahvalivši na vernoj službi kruni.

Princ Filip bio je i pasionirani fotograf i snimatelj-amater. Njegova ideja bila je da kraljevsku porodicu modernizuje i otvori prema medijima krajem šezdesetih godina čime je prvi put dobijen uvid u njen svakodnevni život.

Princ Filip je neuspešno pismima nastojao da posreduje pomirenju princa Čarlsa i princeze Dajane. Posle njene smrti veliki deo svog vremena posvetio je unucima prinčevima Vilijamu i Hariju.

Preminuo je kao treći najstariji član britanske kraljevske porodice u njenoj istoriji, mada nikada nije žudeo za dugovečnošću. Još 2000. godine izjavio je da ne može da zamisli ništa gore nego da doživi stotu.

"Delovi tela mi već sada otpadaju", rekao je tada u šali. No, jedan rekord niko ne može da ospori vojvodi od Edinburga – on je supružnik suverena sa najdužim stažom u istoriji.

Reakcije

Britanci, ali i svet, veoma emotivno se opraštaju od princa Filipa, kome je srce počelo da slabi poslednjih meseci, te je u februaru čak podvrgnut i operaciji srca.

Venci se polažu ispred Vindzorske i Bakingemske palate, ali i palate Holirud u Edinburgu.

"Tenor zvono" Vestminsterske opatije oglasilo se 99 puta u njegovu čast, a dva minuta ćutanja održana su širom stadiona brojnih sportova, koje je princ voleo i podržavao.

Čemu tolike emocije prema stranom i nikada do kraja prihvaćenom princu? Pandemija i nedavni kontroverzni intervju princa Harija i Megan Markl svakako su doprineli da Britanci stanu na stranu kraljičinog supruga.

Međutim, što je mnogo važnije, smrt princa Filipa predstavlja i kraj jedne ere i podsećanje da ni kraljica nije večna, da prvi put ostaje sama, te da se bliži dan kada će Ujedinjeno Kraljevstvo, ali i Komonvelt, morati da odgovore na pitanje žele li kralja posle kraljice i ako ga žele da li kraljevanje mora da se menja.

Tako se sa princom Filipom, rođenom u nestabilnoj Grčkoj, završava era stabilnosti britanske monarhije i počinje vreme njenog preispitivanja.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">