Čitaj mi!

Cenzurisanje istorije u Beču i Vašingtonu

U kom ideološkom zabranu danas sede cenzori istorije i umetnosti? Do kraja dvadesetog veka se znalo – levica cenzuriše, zabranjuje i zatvara, slobodni svet ne. U dvadeset i prvom je ta granica pala. Sleva, zdesna i iz samog centra izrastaju pokreti s ambicijom etičkog prevaspitavanja prošlosti. Oni se ne mire sa istorijom koju su nasledili, već bi hteli neku lepšu. O primeru iz Beča gde levica ruši spomenik, i slučaju iz Vašingtona, gde je desnica zaustavila izložbu slika Filipa Gastona.

Bečki gradonačelnik Karl Lueger (1844–1910) i američki slikar Filip Gaston (1913–1980), šta njih dvojica imaju zajedničko? Osim što ih sve razdvaja – nacija, religija, epoha, profesija, pogled na svet, uz to i čitav okean, tu dvojicu spaja njihova upotrebljivost za današnje političke obračune.

Lueger i Gaston su dobra sekundarna sirovina na aktuelnom ideološkom tržištu. Oni su alatke za odmeravanje istorijskog smisla, testera kojom se u istoriji razdvaja ono što je bilo, od onog što je bilo, ali nije smelo da bude. 

Lueger je mrzeo Jevreje, Gaston bele američke suprematiste. To bi Luegera stavilo u rasističku desnicu, Gastona u humanističku levicu.

Njihova lična ideološka opredeljenja, međutim, blede pred aktuelnom upotrebom njihovog nasleđa.

Od Oktobarske revolucije je bilo jednostavno, znalo se da radikalna levica i komunisti preuređuju istoriju po svom nahođenju, drugi uglavnom ne. Danas deluje čitava lepeza ideoloških pretendenata na bolju i drugačiju istoriju. 

Karl Lueger, antisemita    

Centar Beča ima oblik prstena, tako se i zove i kružna prometnica koja ga zatvara. Na istočnom rubu tog prstena nalazi se Trg Karla Luegera, a na trgu spomenik Karlu Luegeru, bečkom gradonačelniku koji je vodio grad dugih trinaest godina, od 1897. do smrti 1910.

Osim što je bio odgovoran, popularan i uspešan u svom poslu, izvrstan komunalac, Lueger je bio i vatreni antisemita.

Već decenijama se u Austriji razgovara šta sa spomenikom Karlu Luegeru. Razmontirati, baciti, sakriti, degradirati? Od 2009. diskusije su postale intenzivnije, a u poslednjih desetak dana dobile dramatičnu notu, sa stražama levice oko spomenika i snagama desnice sa čekićima i macolama. 

Pri tome levi aktivisti ne čuvaju spomenik, daleko bilo, već grafite "sramota" koje su po njemu ispisali, delimično podebljali gipsom, malterom i zlatnom pastom, te pretvorili u reljefe. Desni aktivisti čekaju momente kada policija kratko skloni leve aktiviste, da polome reljefe "sramota", ako stignu operu i grafite.

Za levi aktivizam, čuvanje šteta nanetih spomeniku je deo političke kampanje uoči gradskih izbora u Beču, koji se odvijaju danas, u nedelju, 11. oktobra. Posle izbora, performans oko spomenika se završava, ali ne i politički hod kroz institucije za njegovo uklanjanje.  

Za desne aktiviste, identitetske i slične grupe, pokušaji da se odstrane štete nanete spomeniku spadaju u čuvanje onog nacionalističkog austrijskog nasleđa koje nije bilo nacističko – iako bi verovatno postalo da su njihovi akteri, Lueger na primer, duže poživeli.

Bilo je više istoriografskih, političkih i medijskih pokušaja da se Lueger odmeri na skali dobro–loše.

Jedan deo odbrane je govorio, Lueger je delovao iz antijudaizma, ne antisemitizma. Po prvom bi bio religiozni bigot, po drugom rasista. Kako je nacizam delovao sa platforme antisemitizma, onda nije svejedno da li je Lueger otvorio put za Hitlera, ili je samo verovao da Jevreji truju seoske izvore!  

Kako mu je Hitler, tada tek dvadesetogodišnjak, crna bečka sirotinja i beskućnik, došao na sahranu 1910., reklo bi se da je Lueger bio i jedno i drugo, i arhaični antijudaista i moderni antisemita. Možda je bio i nešto treće, desni populista, pošto ima njegovih intervjua gde kaže da je "samo davao ljudima ono što su hteli da čuju, da su Jevreji krivi za sve".    

Takvo nijansiranje je za tok istorije bez posebnog značaja. Lueger nije nikog ubio, šta više imao je jevrejske prijatelje, ali su njegovi politički govori zapalili generacije germanskih nacionalista krvi i tla. 

Na tu dovoljno lošu sliku Karla Luegera, dolazi još i njegov spomenik kao otežavajuća okolnost.

Jozef Milner, vajar nacističkih sklonosti

Spomenik Karlu Luegeru je postavljen 1926. godine. Nacizma još nije bilo, austrijski imperijalni refleks je ugašen 1918, a Hitlerov minhenski puč slomljen 1923. Istina, Musolini je već bio na vlasti, ali on sam ne bi zapalio Evropu i svet.

Autor spomenika je Jozef Milner (1879–1968), uspešni vajar, profesor i rektor bečke Akademije likovnih umetnosti. Spomenik je podignut u neoklasicitičkom stilu. Vrlo nezgodno, jer je neoklasicizam u međuvremenu postao šifra za prepoznavanje diktatorskih i totalitarnih sistema, ličnosti i ambicija.

Oni koji Milnera brane, kažu da je neoklasicizam pitanje epohe, a ne ideologije, i da nije kriv umetnički stil jer su ga usvojili Hitler, Staljin i Musolini. Sve to je tačno, ali za politički tok istorije onoliko bitno, koliko i činjenica da je Lueger imao jevrejske prijatelje.

Milner, osim toga, nije samo radio u jednom tog trenutka aktuelnom stilu, već se posle razvio u otvorenog simpatizera nacističkog režima. Nije bio formalno nacista, ali je stajao uz naciste. Slao je radove za park figura na Hitlerovu olimpijadu 1936. godine. Napravio je reprezentativnu Hitlerovu bistu 1940. koja je stajala u auli Akademije, posle rata rekao da je bilo protiv njegove volje.       

Kad se sve sabere i oduzme, Lueger nije bio nacista, ali preko formalnih karakteristika spomenika, preko biografije vajara, preko ranih obožavatelja, moguće je uspostaviti personalnu vezu sa ideolozima nacizma.

Sad je ključno pitanje – da li će austrijska istorija postati bolja ako se ukloni spomenik Karla Luegera? Ili je naprotiv baš dobro ostaviti takve spomenike tu gde jesu, da potomke podsećaju i odvraćaju od sličnih dela?

Neki ljudi koji prolaze i dobacuju Eduardu Frojdmanu sa Akademije likovnih umetnosti kažu upravo to – pustite istoriju na miru! Frojdman je turnusni vođa leve protestne straže, koja ne čuva spomenik, već uvrede spomeniku ispisane na kamenu.  

Komplikacijama tu nije kraj. Iza spomenika se širi moćni zdravi platan od sto godina, čije krošnje pokrivaju čitav trg. Platan je zasadila Milnerova porodica po majci, neposredno posle podizanja spomenika, kao zajedničko umetničko delo, drvo kamen i gradonačelnik u sinergiji.

Treba li ukloniti i platan, ili samo spomenik? Šta znači inokosno drvo pod zaštitom Grada, ako Grad deložira gazdu ispod drveta?

Gaston, povratak figuraciji

Ko misli da su levi aktivisti u Beču agresivni, neka pogleda šta rade desni dušebrižnici u Americi!

Nacionalna galerija u Vašingtonu je planirala putujuću retrospektivnu izložbu Filipa Gastona. Posle Vašingtona Hjuston, Tejt u Londonu i Boston.

Izlobe su otkazane i prebačene za 2024. godinu, "kad se steknu uslovi", kako kaže direktorka vašingtonske galerije Kejvin Feldman. "Uslovi" su da desni suprematisti popuste pritisak na kulturni, javni i umetnički život Sjedinjenih Država. U "uslove" spada i to da se u Belu kuću useli predsednik koji neće, kao što Tramp to radi, slati signale podrške desnim milicijama, aktivistima, i grupama kao što su Praud Bojs/Ponosni momci.

Glavni razlog za otkazivanje izložbe je Gastonova faza od 1970. godine, gde je napustio apstrakciju i vratio se figuraciji.

Gastonova kasna "figuracija" su u stvari mali konični patuljci predstavljeni u stilu stripa, i to od nekoga ko kao bajagi ne zna da crta. Figurice su pokrivene kao KKK-aktivisti/kju-kluks-klanovci koji su s posteljinom na glavi priređivali vatrene orgije i palili Afroamerikance i njihovu imovinu od sredine 19. veka, do legalnog okončanja aparthejda. 

A aparthejd u Americi, i pored lepih filmskih balada, serija i romana, nije okončan pobedom Severa u građanskom ratu 1861–65, već više od sto godina posle. Za vremensku orijentaciju, kad su Dorsi i Bitlsi imali najveće hitove, "crnci" i "belci" su još ulazili na odvojene ulaze u gradski prevoz.

Gastonovi KKK-patuljci se šetaju kroz distopične urbane ili prirodne pejzaže, u kojima ništa nije celo i integralno – razbacani delovi ljudske anatomije, leže okolo, plivaju u moru ili lete u vazduhu. Okolo polomljeni predmeti, ekseri i šrafovi bez ikakve veze s bilo čime, kuće i saobraćajna infrastruktura kao piktogrami.

Šetaju se kju-kluks-klan čovečuljci kroz takve predele, nekad patroliraju u džipu i pucaju. 

Sad se postavlja pitanje – a zašto je to tako dramatično, da se Gastonova izložba izmešta iz izborne godine u Americi, u strahu da bi njeno održavanje povredilo osećaje Trampovog glasačkog tela? Da li se neko od njih prepoznao na slici?

Cenzurišite strip, nikad se ne zna!

Filip Gaston potiče iz porodice ruskih Jevreja iz Odese, najpre se zvao Filip Goldštajn. Rođen je u Kanadi, ali je porodica vrlo brzo preselila u Ameriku, tako da on važi za američkog slikara.

Na početku karijere, Gaston je slikao u realističnom stilu, onda je malo vukao na kubizam, da bi se prebacio u apstraktni ekspresionizam, stil koji je vladao Amerikom negde od 1945. do kraja šezdesetih godina.

Vrlo nehomogena grupa, ali ako pomislite na radove Džeksona Poloka ili Marka Rotka, to bi otprilike bio znak prepoznavanja apstraktnog ekspresionizma.

Odjednom, naizgled iz čista mira, Gaston na svojoj izložbi u Marlboro galeriji u Njujorku u oktobru 1970. izlaže veliku seriju slika – njih 33, broj Isusovih godina – sa roze čovečuljcima u posteljini.

Svet umetničke kritike se posvađao na smrt, kolekcionari su bili duboko razočarani. Diskurs se kretao od toga da se Gaston izruguje svetu umetnosti, do toga da on toliko ne slika, koliko se bavi levom društvenom kritikom.

Sam autor je Marlboro seriju stavljao u blizinu društvene kritike. U njoj je povezao traumu Holokausta evropskih Jevreja, sa traumom duge i žilave rasne podele u Americi. 

Poruka te serije je da su ljudi proigrali pravo na lepe slike. Bio je to odjek izjave Teodora Adorna, da su ljudi posle Aušvica izgubili pravo na poeziju.

Interesantno je i da su Marlboro galeriju, sa sedištima u Londonu i Njujorku, osnovala dva jevrejska emigranta i Beča, Frenk Lojd i Heri Fišer. Oni su napustili Beč kad se u njega vratio onaj nekad mladi čovek iz pogrebne povorke Karla Luegera...

I sad odjednom, četiri velika muzeja dižu ruke od retrospektive Gastona zato što za nju u izbornoj godini "ne postoje uslovi".

Nisu rukovodstva tih muzeja desnica. Stvar je mnogo gora – oni se boje desnice.

Moje ime je dinamit

Spomenik Luegeru, izložba Gastona, to su samo dva primera savremene cenzure nad kulturnim toposima. I radikalna levica i radikalna desnica bi na svoj način menjale istoriju. Prvi bi je učinili humanijom, drugi zaboravnijom.

I jedni i drugi deluju kao da su izašli iz Ničeovog citata "Ja nisam čovek, ja sam dinamit" (Ecce homo).

Pitanje je, da li pored njih postoje i radikalni branitelji istorije, oni koji misle da istoriji ne treba pakovati?

Takvi, skoro pa fundamentalisti istorijske naracije, misle da istoriju ne treba ni zaboravljati, ni glorifikovati, ni pravdati, ni spasavati; a posebno ne etički menjati s našeg kraja.

Lueger je bio jedan opasan čovek, ali ga svejedno treba ostaviti ispod njegovog platana. Treba ostaviti i "sramotu" na podestu – taj grafit nije skrnavljenje, već integrisani komentar duha vremena.

Gastonova kritična serija je nastala u vreme kad se prva zemlja liberalne demokratije teškom mukom čupala iz rasne politike, da se u stvari nikad i ne iščupa u potpunosti.

Zabraniti tu izložbu je ili kukavički, ili deo lukave političke propagande – po pravilu liberalni direktori velikih muzeja odašilju signal kako stoje pod pritiskom Trampove desnice. 

Gde da se sklone oni koji ne misle da je istorija nasleđeni derutni stan koji samo treba okrečiti da zablista u bojama humanizma? U budućnost? Ako je verovati klimatskim aktivistima, budućnost je već potrošena.

Bilo je očekivano što više etičkog preodgoja istorije. Na kraju, samo nam je ona ostala da je mesimo i oblikujemo. 

broj komentara 8 pošalji komentar
(ponedeljak, 12. okt 2020, 12:56) - Danka [neregistrovani]

Bravo!

Hvala Vesna. Uvek sam nestrpljenjem čekam Vaše tekstove. Veliki pozdrav iz Brisela.

(nedelja, 11. okt 2020, 11:46) - Helgi [neregistrovani]

Skoro pa savršeno

Koliko god da je Staljin kontroverzna ličnost, stavljati ga u isti koš sa Hitlerom i Musolinijem, je u najmanju ruku neozbiljno. Nadam se da nije i tendeciozno od strane autora.

(nedelja, 11. okt 2020, 10:55) - Маторац [neregistrovani]

Истина

Прво треба дефинисати појмове "левица" и "десница". Тренутно влада потпуна конфузија у идеолошком одређивању тих група и мислим да те појмове не треба више користити.

(nedelja, 11. okt 2020, 10:34) - Ђурађ Ходочасник [neregistrovani]

Германски супрематизам

Ја сам лично доживео антисловенске испаде германских супрематиста у Вједену (Бечу) за време 1980их. Говорим из личног искуства: Јевреји су имали привилеговану улогу у Хабсбуршком Царству, и чак су им "обични људи германског порекла" завидили. Из те зависти је, по класној основи настала класно-расна борба национал-социјалиста. Словени и Мађари су могли да буду само у лошијим позицијама у Царству. Они су третирани као ниже расе.
Требало би о томе више писати, као и о томе да је далеко више словена страдало у логорима Трећег Рајха, него Јевреја и Рома. Зашто се прећуткују бројке?

(nedelja, 11. okt 2020, 10:30) - Mario Mare [neregistrovani]

Vesna Knezevic

Zivim u Becu vec 30 godina.
Pratim pazljivo, o cemu Vesna Knezevic izvestava, kojim stilom pise i kako analizura dodjaje. Teme su joj iz raznih oblasti: politika, kultura, istorija, drustvo...i svugde je vrhunski kompetentna !
Njen stil pisanja
Je originalan, uporedujuci je i sa Beckim i Berlinskim novinarima.
Cestitam !
Vesna Knezevic je najbolji novinar koga je ikad imala RTS.
( poznajem RTS od 1960 )
Cestitam RTS-u na izboru Vesne za izvestaca iz Austrije a Vesni poruka: "Weiter so" ! /prevod: i dalje tako/. Mario

(nedelja, 11. okt 2020, 09:41) - anonymous Pero iz Swedske [neregistrovani]

Cenzurisanje Isorije ???

Najzad cekamo !Cenzurisasnje dve CRNE Istorije....Pero

(nedelja, 11. okt 2020, 09:34) - Стана [neregistrovani]

Похвала

Иако није лако у време Короне занављати војну опрему, улагања која имамо у војску за последњих неколико месеци само говори да је потребно имати свест и жељу да се то и учини. Једном речју, све се може кад се хоће!

(nedelja, 11. okt 2020, 08:24) - М. Лазић [neregistrovani]

Дух времена

Честитам ауторки на одличном тексту, али, пре свега, на инспиришуће идеје које терају на промишљање.